Počev od onog dana kada je sudbina svezala moju ćud pisca sa neuhvatljivim drumom novinarstva, dani su bili puni opasnosti. Čitajući o političkim aktuelnostima, umalo nisam udahnuo smrtonosnu dozu propagande. Istražujući situaciju u regionu, malo je falilo da me uguši žal za prošlim vremenima. Pišući o svetskim temama, za dlaku sam izbegao projektil sa rashodovanih američkih razarača iz klase zomvalt, toliko skupih da u zagubljenim lidijskim grobovima, drhte i kosti prebogatog Kreza.
Analizirajući lokalne teme, kao i one koje muče naše ljude u rasejanju, shvatio sam da se nad svima njima nadvija ćudljivi oreol jugonostalgije, teskobe zbog prohujalih vremena u kojima je više pažnje posvećivano običnom čoveku. Sve to me upozoravalo i plašilo, koliko i hrabrilo da nastavim sa “najboljim zanimanjem na svetu”, kako ga je svojevremeno krstio veliki Gabrijel Garsija Markes. Veliki doprinos da tako i bude dali su divni ljudi sa kojima delim tananu koru spisateljskog hleba, ali i oni koje sam zbog samog pisanja članaka sreo. Među njima posebno mesto imaju ljudi iz Ambasade Turske u Beogradu, zahvaljujući kojima sam imao priliku da za nepune dve godine obiđem desetak mesta u zemlji koja spaja Evropu i Aziju. Četvrto po redu putovanje u Tursku u kom sam učestvovao povod je za nastanak ovog teksta. Zapisa koji pišem sa istom strašću, kao i sa istom zahvalnošću na prilici da iskusim nešto novo, kao što sam radio sa prvim.
Sedište moći
Primarni plan četvrtog puta u zemlju koju sam, vremenom, naučio da poštujem (kad već ne mogu da je, iz opravdanih istorijskih razloga, istinski volim), bio je jednostavan. Na tapetu je bila poseta Ankari. Drugi najveći turski grad, šestomilionska varoš koju po veličini jedino nadmašuje mistični Istanbul, prestonica i sedište političke moći, Ankara je mesto koje ima šta da ponudi u svakom mogućem smislu. Iskren da budem, nije tako bilo na samom početku puta koji sam, kao i svaki prethodni put, prvo prelazio u svojoj glavi. Ukratko, radilo se o nepoznanici. Istina, osnovne demografske, istorijske i geografske odrednice su mi bile poznate, što zbog literature koju sam tokom života čitao, što zbog mojih prethodnih poseta Turskoj, kada je svakako bilo reči i o glavnom gradu zemlje. Uostalom, preko samog grada sam leteo na putu za obližnji Kajzeri, godinu dana pre ovog putovanja. Međutim, Turska nikad nije bila zemlja samo toponima. Kod nje je sve u osećaju. Taj deo nisam mogao da dokučim umnim naporom. Sve se to promenilo kad je putovanje počelo.
Kornjačin oklop
Da će biti zanimljiv boravak u zemlji sa kojom imamo dugu i krvavu zajedničku istoriju, bilo je jasno onog trenutka kada sam, kroz okno avionskog prozora, video noćnu lepotu Istanbula. Dolazak na aerodrom u grad na Bosforu uvek u meni budi poseban osećaj, a on je ovog puta bio još izraženiji, budući da sam nekadašnji Konstantinopolj prvi put sagledao pod okriljem mraka. I nisam bio razočaran, pošto iz visina neba, svetla Istanbula sećaju na reku lave koja teče iz grotla kakvog divovskog vulkana. Taj utisak je bitan zbog toga što me je nešto kasnije sletanje u Ankaru uverilo da se dva grada razlikuju po svemu, pa i po tome kakvu impresiju čovek stiče kada ih iz stratosfere posmatra noću. Gradska svetla Ankare, raspoređena među geometrijski pravilno građenim kvartovima, pisca su lako setila na konture kakve ima kornjačin oklop. Tim poklonom me je Ankara dočekala prve noći našeg boravka u njoj.
Međa prošlosti i budućnosti
Prvo jutro nakon sletanja je osvanulo sunčano. Vasionski oganj je razbijao anadolijske oblake iznad dalekih prašina Kapadokije, budeći Ankaru u rumenilu subotnjeg dana. Kroz okno hotelskog pendžera, posmatran sa sedmog sprata, grad je raširen u svim pravcima dokle pogled seže. Moderne višespratnice, pomešane sa redovima kuća starijeg kova i minaretima džamija, ostavljaju utisak grada koji se brzo razvija, ali i koji se lako ne odriče svoje prošlosti.
Ataturkova statua
Istoriju grada smo tokom čitavog boravka upoznavali na postojan način, ali nikad kao prvog dana i posete dvema znamenitim ustanovama. Etnografski muzej, impresivna građevina umešnih arhitektonskih majstora, napravljena je 1927. godine u čast vođe Mladoturske revolucije i prvog predsednika Turske, Mustafe Kemala Ataturka. Uostalom, i sam “otac turske nacije” je tu počivao 15 godina, od smrti 1938. do 1953. godine, kada su njegovi posmrtni ostaci prebačeni u namenski, monumentalni mauzolej. Ispred muzeja se nalazi prva statua Ataturka napravljena u Turskoj koja, simbolično, gleda ka zapadu.
Ćilimi i jatagani
Unutar muzeja smo obišli tradicionalne turske artefakte: porculansko posuđe i srebrni escajg, haljine i nakit korišćen na dvoru, ćilime, jatagane, handžare, lukove, strele i drugo oružje, kao i sve one male stvari koje redovno promaknu pri nabrajanju, ali koje su običnim ljudima u prošlosti bile od većeg značaja nego bodeži pozlaćenih drški i tepisi sultanovih odaja. Poseta ovoj ustanovi, uz svesrdnu pomoć našeg vodiča, divne i duhovite Betigul, još jednom me je učvrstila u mišljenju da ova zemlja ima mnogo toga da ponudi svetu.
Slikarsko osveženje
Državni muzej skulpture i slikarstva napravljen je kad i Etnografski muzej, u sličnom arhitektonskom stilu i od strane istog neimara. U njegovim holovima smo videli slikarske majstorije turskih umetnika, među kojima je na mene najjači utisak ostavila slika “Berači pomorandži”. U muzeju smo obišli i privremenu postavku čuvenog kubiste Pavla Pikasa. Slikarsko osveženje je zaista bilo dragoceno i na trenutak nas je lansiralo do neuhvatljivih vijuga mašte onih koji odavno nisu među živima, ali čija će dela nastaviti da žive dok je ove zemlje.
