Život se surovo poigrao sa Božidarom Boškom Belićem, jedinim žiteljem zabitog sela Praštevina kod Novog Pazara, davno izgubljenog u bespuću između Žabrenskog krša i Pešterske visoravni, od grada udaljenog dvadesetak, od asfalta pet kilometara. Do raseljene i zapuštene Praštevine leti se stiže jedino terenskim vozilom, zimi nikako.
Zmije i vukovi
Umesto da, kako je želeo i planirao, bude inženjer, da ima porodicu i da živi u Beogradu, igrom sudbine, siromašni Boško je danas, u svojoj 66. godini, teški invalid, bolesnik i mučenik, jedva hoda uz pomoć štaka. Potpuno je nemoćan, živi u oronuloj porodičnoj kući, staroj više od 100 godina, po kojoj špartaju zmije i pacovi i oko koje zimi zavijaju vukovi.
Krov Boškove kuće, ako se njegov dom uopšte može nazvati kućom, skoro potpuno je pao. Na sve strane prokišnjava, zidovi se nekako još drže, a kroz njihove razvaline nemoćnog Boška zimi šibaju vetrovi i snegovi. Da pođemo u Praštevinu, da ga posetimo i pokušamo da mu, uz pomoć naših čitalaca pomognemo, pozvali su nas bivši žitelji ovog sela, danas stanovnici Novog Pazara, koji samo povremeno navrate u ovu zabit podno Peštera.
Studije u Beogradu
– Studirao sam mašinstvo u Beogradu, još nekoliko ispita nedostajalo mi je do diplome. Uz studije sam i radio u fabrici odlivaka, imao sam lepu platu i bio pred ženidbom. A onda je usledio poziv bolesne majke da se vratim u selo i da joj pomognem. Imala je karcinom, bolovala je nekoliko godina i nije mogla sama. Nije bilo druge, vratio sam se u Praštevinu – priča Boško. On ističe da je posle smrti majke sve vrtoglavo krenulo nizbrdo.
– Ostao sam bez posla, ikakvih prihoda i zdravlja, propala su mi oba kolena i kukovi. Lekari su predlagali teške operacije, a ja u džepu nisam imao ni dinara i jedva sam se prehranjivao. Iz godine u godinu bolest je uzimala maha, sa njom i moja propast i potpuni sunovrat. Danas sam praktično beskućnik bez igde ičega i ikoga svoga – dodaje Boško. Naglašava da doskoro ni od koga nije tražio pomoć, da i sada to nerado čini, ali da nema drugog izbora.
– Najteže mi je kada moram kod lekara i po lekove u udaljeni Novi Pazar. Pešice ne mogu, prevoza nema, a svaki dolazak taksija (mora biti terenac) košta me 50 evra. Nemoćan sam i da obezbedim ogrev, još ne znam kako ću se grejati tokom zime. Prošle godine komšije su mi dovezle nešto drva, nešto sam sam skupljao po obližnjem šumarku. Ove još ništa, bojim se smrznuću se u ovoj ledenoj straćari i niko neće ni znati da sam umro. Voleo bih da imam bar jedan pristojan krevet, jorgan i koje toplo ćebe, saniran krov, vodu u kući i kupatilo što je u ovom trenutku, u mojoj situaciji, nemoguća misija – kaže Boško i ističe da, nakon što je svoju muku ispričao “Vestima”, očekuje bar neku pomoć dobrotvora iz dijaspore.
Zaboravljene duše
Kada smo za Boškove nevolje ispričali poznatom humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću nimalo se nije iznenadio.
– Ovakvih je u ovom kraju na stotine, o nemoćnim i usamljenim starcima niko ne brine. Reč je o zaboravljenim dušama koje često umiru sami u bedi i nemaštini. Pokušaću da obiđem Božidara i da mu ponesem bar neku prvu pomoć, ujedno i da pozovem pratioce mog humanitarnog portala Ljudske sudbine da mu pomognu – veli poznati dobrotvor.
Starački dom
Boškove komšije iz susednih sela koje ga povremeno posećuju kažu da je njegovu kuću nemoguće popraviti i da bi bilo najbolje da ga država smesti u neki starački dom.
– Ne bih se bunio, ali ja nemam nikakva primanja, niti neke vrednije imovine, ovakve ni u domove ne primaju. Što se pomoći države tiče, tražio sam je i nikada je nisam dobio. Ne verujem da bi mi pomogli ni oko nekog nužnog smeštaja i lečenja – žali se Boško.
