Oni koji su pratili Paraolimpijske igre u Parizu bili su potrešeni vešću da je srpskom paraatletičaru, Nebojši Đuriću, oduzeta srebrna medalja, izvojena u disciplini bacanje kugle F55. Kao razlog za to je navedena neadekvatna oprema. Ništa ne bi bilo čudno da Đurić sa istom tom opremom u maju nije došao do svetskog srebra i vize za Pariz. Nekoliko dana kasnije, velika borba Paraolimpijskog komiteta Srbije urodila je plodom – Pravda je zadovoljena, Nebojši je vraćeno odličje.
Da li se nešto promenilo u vašem životu posle odličja u Parizu?
– U suštini nije. Samo je tu medalja, koju sam toliko želeo. Isti sam čovek koji sam bio pre nje, a nadam se da ću takav ostati. Možda sam malo popularniji – kroz osmeh će Nebojša.
– Međutim, to mene ne dotiče. Prija, ali sam ista osoba. Čvrsto sam na zemlji, kao pre ovog uspeha. Najzad je to odličje u mom vlasništvu i u zemlji koju sa ponosom predstavljam svih ovih godina. Jedna velika epizoda zvana “Paraolimpijske igre u Parizu” za mene je završena na najlepši način – konstatuje Nebojša Đurić u razgovoru za “Vesti”.
Nemam za čim da žalim
Sada, kada ste osvojili i odličje koje ste toliko želeli, da li ima nešto na sportskom planu o čemu sanjate?
– Jedina motivacija mi je olimpijsko zlato, ako me zdravlje posluži. Samo da prođe bez povreda, jurio bih da osvojim zlatnu medalju na Paraolimpijskim igrama u Los Anđelesu. To je jedini cilj koji nisam ostvario, ali ako toga i ne bude, zahvalan sam Bogu na svemu što mi je dao. Nemam za čim da žalim.
Nebojša je, verovatno, dosta žalio posle nesreće koja mu je promenila život. Kada ste prihvatili da ćete biti vezani za invalidska kolica?
– Imao sam sreću da je u moj život došao Miloš Zarić, koji je već tada uveliko osvajao svet u paraatletici. Na njegov nagovor sam 2014. krenuo da se bavim sportom. On je tada došao sa Evropskog prvenstva, na kome je osvojio srebro. Onako, pun sreće zbog njegovog uspeha, čestitao sam mu i poželeo sve najlepše u nastavku karijere.
Posle toga je Miloš zakucao na moja vrata, pričali smo i tada sam prelomio u sebi da život mora da ide dalje, da se borim, bez obzira na sve.
Upoznao sam tadašnjeg trenera, Nikolu Radovanovića, sa kojim sam sarađivao devet godina, osvojili smo dosta medalja, a od ove godine sam počeo da radim baš sa Zarićem i došla su dva najznačajnija odličja.
Porodici i Bogu dugujem sve
Uz to, došao je i plasman na Igre?
– Osvojio sam prvo srebro u Japanu, na Svetskom prvenstvu, gde sam morao da budem prvi, ili drugi, kako bih išao na Paraolimpijske igre i uspeo sam. Hvala Bogu, osvojio sam i medalju u Parizu, koja je trebala i meni i našem klubu i našem gradu. Užice do sada nije imalo jedino paraolimpijsku medalju, a ima sve drugo – odličja i sa evropskih i sa svetskih prvenstava, svetske rekorde, samo je ovo falilo.
Ko vam je bio najveća podrška onda kada vam je bilo najteže?
– Najveća podrška i tada i uvek su moji roditelji, brat i sin David. Od trenutka povrede, oni su mi sve. Na tome sam im večno zahvalan. Sve što jesam – jesam zahvaljujući njima. Dok sam živ, to ne mogu da im zaboravim. njima i Bogu, dugujem sve.
Sin David je već veliki?
– U junu je napunio 13 godina. On je jedan divan dečak. Ponosan je na tatu. Dočekao me je na aerodromu, kada smo došli iz Pariza. I pre toga, kada sam obezbedio vizu, bio je srećan, sada je presrećan. Nema ništa lepše nego kada osetite sreću u zagrljaju deteta i vidite je u njegovim okicama. Veću medalju od njega za života nemam. Za njega bih učinio sve, da on sam vidi da u životu sve može da se uspe, ako čovek želi. Trenira košarku. Neka samo tako nastavi i neka mi bude živ i zdrav, pa, ako Bog da i uspešan – zaključuje Nebojša.
ljut i ogorčen zbog Majdova
Boli Nebojšu nepravda… Osetito ju je na svojoj koži, a nedavno ga je, kako kaže, potresao jedan događaj.
– Nažalost, desila se jedna ružna stvar, nema više tu sporta, ušla je neka viša sila. Nemanja Majdov je diskvalifikovan na pet meseci. To me baš pogodilo. Čovek je, kao što uvek radi, ušao u borbu na Olimpijskim igrama preksrtivši se i pomolivši se Bogu, a kako su to drugi videli, neka njima ide na čast i obraz. Baš sam ogorčen i ljut i zbog toga.
Od nesreće prikovan za kolica
Nebojši se život promenio u sekundi. Od nesreće je ostao prikovan za kolica.
– Sada već punih 14 godina sam, nesrećnim slučajem, dospeo u kolica. Radio sam za jednu zrenjaninsku firmu u Užicu. Otišli smo na teren u Novi Sad i tamo sam imao saobraćajnu nesreću, posle koje sam ostao paralizovan do struka. Tu prvo kreće borba sa samim sobom, pa sa novonastalom situacijom. Kako vreme prolazi, postanete svesniji da se na staro nikad neće vratiti i što pre to čovek prihvati, bolje je za njega. Nekome to ide teže, nekome lakše, ja sam, recimo, bio neka sredina.
Ne daj Bože nikome
Na Paraolimpijskim igrama ste imali jedan nemili događaj. Na nekoliko dana su vam “ukrali” medalju. Šta vam je tih dana prolazilo kroz glavu?
– Oko pola jedan, posle ponoći, našem selektoru je na “vocapu” stigla poruka u kojoj je rečeno da smo dikvalifikovani. Nisu nam obrazložili zašto. Tu kreće borba našeg Paraolimpijskog komiteta, Ministarstva omladine i sporta, države Srbije da vrate ono što nam pripada. Imali smo sve argumente da nam vrate odličje. Tri dana kasnije se to i desilo. Moram da se zahvalim POKS odnosno predsedniku Zoranu Mićoviću, selektoru, mom treneru Milošu Zariću koji su celu noć pripremali “odbranu”: Moram da spomenem i Jovanu Zrnzević, dušu našeg tima i misije u Parizu, koja je prethodno radila za IPC sedam godina, poznaje materiju i ponajviše zahvaljujući njoj, uspeli smo da vratimo medalju. Bilo je svega, od sreće do očaja, pa opet sreće… Ne bih voleo da nijedan sportsita, posebno naš, oseti to na svojoj koži.
