Deda Mraza da ženimo? Može, uz pesmu i igru. Naći ćemo mu mladu. On star, ona stara, ali kad se zavole – ljubavne varnice će prštati na sve strane. Cela ta veselo-uzbudljiva radnja osmišljena je za dečicu iz Školskog centra “Jelena Anžujska”. Okupili se u pariskoj ulici Pirine, posedali na tlo i ni da mrdnu, izuzev neizmerno nemirne dvogodišnje Ive Knežević, koja bi se, da je mogla, i na vrh jelke popela.
Rađanje pozorišta
“Ženidbu Deda Mraza”, kako je naslov ovog malog igrokaza autora Vladana Jevtića, režirala je nastavnica Katica Pavličević, a do realizacije se stiglo udruženim snagama škole, roditelja i glumaca debitanata, koji pionirskim poduhvatom osnivaju dijasporsko amatersko pozorište i prvi put staju pred publiku. Očekivala se trema, ali izbledela, svi se poznaju, svima je ova školica drugi dom, puni entuzijazma su se načičkali u prostoriji premaloj za broj zainteresovanih (neki nisu mogli ni ući). A mamac? Hej, sve je na srpskom! Svi se maticom ogrnuli. I svi, zaista, odlučni u nameri da ožene Deda Mraza.
Eto, pahuljice (Jelena Radenković) u beloj haljinici, čarobnim štapićem zvezdice rasipa, pleše na prstima, samo što ne poleti. Eto, Ivice (dr Siniša Mitrović) i Marice (Katica Pavličević), dočaravaju milinu življenja kad si uz najdražeg. Eto patuljaka (Jovana Joković, Jelena Ilić, Atina Pavličević i Jelena Radenković) sa crvenim kapicama na glavi, izlaze iz rudnika, ori se: “Haj-ho, haj-ho…” I svi usaglašeni: ženiti samotnjaka Deda Mraza (Miroslav Ignjatović)! Snežanom? Ne, udaćemo je za princa, tako smo obećali. Ko, onda, ostaje? Veštica Zlica (Dobrica Filipović)? Strašna veštica? Hajde da je našminkamo, lepezu u ruku, kad skine čarobnjačku metar visoku kapu, kad razbaruši bujnu kosu, kad metlu na kojoj je stigla stavi u budžak, otrovne jabuke je svakako negde izgubila, je li, biće nešto od nje? A hoće i ona da se uda. Eno je, kikoće se “kao luda na brašno”, pišti, smeh joj jači od simfonijskog orkestra. Mnogo joj se dopada ova priča, u njoj bi da bude glavna.
Širite ljubav
Onda Deda Mraz ugleda ulepšanu Vešticu Zlicu, srce iz pluća da mu iskoči, klekne pred nju, na ruku joj stavlja prsten od beloga zlata, utkani rubini i dijamanti iskopani u rudniku patuljaka, blešti drago kamenje jače od sunca! Mladenci se grle, ljube. Čuje se: “Ljubav i dobrotu širite. Da svakog ljubav greje”. Sve to uz bubanj obelodanjuje prodavac novina širokog osmeha (Mladen Babić).
– Vesti, vesti, najnovije vesti – viče i mališanima deli naše novine “Vesti”.
Sve teče kao bajka. Publika razdragana. Ali još nije gotovo. U ogromnu kapu vreću udruženo uranjaju sada lepa i dobra Veštica i uvek najbolji na svetu Deda Mraz, deci dele poklončiće, dok Veštica ponavlja:
– Ja sam pravila kolače, ja…
Svi su zaključili – blago Deda Mrazu, oženio se super domaćicom.
A može li bez kola? Nikako, taj film još nije snimljen. Glumci su Moravac proglasili svadbenim maršom. U finišu stigla golema kutija, slatkiš do slatkiša. Navali narode! Ne, neka sačeka, slađe je uskočiti u krilo Deda Mraza, što roditelji slikom ovekovečuju.
I, verujte, bez šale, u ovoj školici se radost raspršuje poput vatrometa, sve svetluca i sva lica blistaju. Tu je i obelodanjeno da je na pragu Nova godina, uz to neka se pročuje da će Deda Mraz i Veštica u ljubavi i sreći živeti “od neba do zemlje i do kraja sveta”.
Kreativni vaspitač
O autoru “Ženidbe Deda Mraza”, po završetku predstave govorila je rediteljka Katica Pavličević:
– Vladan Jevtić, dugogodišnji vaspitač na terenu opštine Brus, rođen je 1959. godine u Đunišu, u porodici prosvetnih radnika. Detinjstvo je proveo u selu Vlajkovići, a po završetku školovanja druženje nastavlja sa žiteljima bruskih sela, vaspitavajući i učeći prvim slovima mališane u pokretnom vrtiću Pahuljice. Razumeo je Vlada decu, njihove potrebe, poštovao ih i uvažavao. Pored vaspitnog rada, ljubav prema deci pretočio je u pozorišne predstave.
Zabrinut zbog velikog broja neženja i pada nataliteta, hvata se da napiše dramski tekst, dramatizuje ga i predstavi dečjoj publici u Brusu.
– Zajedno sa kolegama vaspitačima odigrao je predstavu u kojoj se poistovećuju sa likovima Deda Mraza, Veštice Zlice, Ivice i Marice, Nežne pahuljice, Veselog glasonoše i Razdraganih patuljaka. Predstava je privukla pažnju publike i odigrana je više od 30 puta u regionu, a evo stigla je i do nas u Parizu. “Ženidbom Deda Mraza” autor je želeo da kaže kako je za sreću udvoje potrebno mnogo dobre volje i tolerancije. Šaljući uvek jasnu poruku, kroz svoja dela uspeo je da za sobom ostavi veliki trag po kome će ga pamtiti dosadašnje generacije i nove koje dolaze – omaž je nastavnice i rediteljke Katice.
Vladan Jevtić je od posledica teške bolesti preminuo u Brusu 2021. godine.
Provod za pamćenje
Baka Valina Pavlović, poreklom sa Kosova, iz Podujeva, na dečju predstavu dovela je unuku, četvorogodišnju Viktoriju. Njih dve su najbolje drugarice, a o tome ovako priča:
– Celi dan smo bile u šopingu, gledale smo i okićene vitrine za decu, sve u vezi sa Deda Mrazom, ručale i ovo nam je drugi čin provoda. Mnogo nam je lepo.
Svako ima nekoga…
Svoju dobrodošlicu publici direktorka Katarina Mijić počela je rečima: “Svako ima nekoga, svako ljubi nekoga”, dok iz pozadine Oliver Dragojević peva: “Jedno za drugo mi smo stvoreni.” Onda Katarina ucrta putokaz:
– Pod stare dane nije lako samom Deda Mrazu, pomozimo mu.
Dragocena pomoć roditelja
– Bilo je teško organizovati vreme, a pravo zadovoljstvo raditi, jer je cilj bio – za decu. Jedva smo čekali probe, vežbali smo i onlajn. Čim vidiš osmeh na licu, sve protekne lagano. Volela bih da uvedemo ovakve tradicionalne manifestacije za decu, na primer, u aprilu, za vaskršnje praznike. Moglo bi i sa lutkama. Imamo decu, maštu, osnova svega je srpski jezik. Sami smo pravili kostime i dekor od rekliciranih materijala, smišljali poklončiće, muzičku pratnju, sve. Ipak, ništa bez roditelja dece, oni su suvo zlato, učili smo od njih, oni od nas – monolog je ishodom prezadovoljne rediteljke Katice Pavličević.
Veštica našla svog dragog
– Najiskrenije, mislim da je Veštica mnogo dobra ženica. Kao za sve druge i za nju je prava sreća naći svog “šerija” (fr. dragog). Ovaj moj je bradat, sed, “ko Grčka star”. Trudiću se da ga podmladim. Njemu se mnogo dopalo što mi sve boje dobro stoje – prijavljuje vesela Dobrica, koja je u Pariz iz Negotina stigla 1993. godine.
Akcija za decu Kosmeta
– Prezadovoljna sam prvim nastupom i u nadi smo da ćemo predstavu dati i za drugu dečicu našeg Pariza. Ovaj lepi događaj poklon je roditelja dečici naše škole koja ove godine slavi 20 godina postojanja. A vidite li na stolu medenjake? Stigli su sa Kosova, iz Zvečana. Prodajemo ih kako bismo prikupili pomoć za decu Kosova i Metohije – referiše direktorka Katarina Mijić.
Ivana Kuč je poreklom iz Kraljeva, Eva Tonković iz okoline Novog Sada, iz Mošorina i iz Čačka. Ivana u Školskom centru “Jelena Anžujska” uči francuski jezik, a Eva se seća da je nekad tu savladala ćirilicu i zadržala neizbrisivu ljubav prema školi. Evo ih, u ovom danu prodaju kolačiće za Kosovo.
