Da je sve bilo po planu, akademski glumac iz Sidneja Boris Mitrović danas je trebalo da s kolegama igra predstavu “Zadnja stanica 2” u Melburnu.
Međutim, zaključavanje Sidneja, a zatim i ponovno zatvaranje unutrašnjih granica, najpre su odložili premijeru ove predstave, koja je bila zakazana za 17. jul, a zatim i celu turneju.
Poslednja dešavanja bila su samo jedan od povoda da porazgovoramo s Borisom o pauziranoj karijeri, životu u doba pandemije i planovima za budućnost.
Kako se nosite sa zatvaranjem Sidneja?
– U početku je bilo okej. Međutim, glumcu nisu dovoljne knjige i čitanje, glumac mora da izađe na scenu. U početku smo bili i buntovni, govorili smo da ćemo se na probama nalaziti potajno. Jer, ko nama može to da zabrani?! Međutim, sa sve jačim merama i sa kaznom od 10.000 dolara ako se krećeš izvan kruga od pet kilometara, odustali smo. Bespomoćni smo, ruke su nam vezane, i možemo da igramo predstavu jedino onlajn, što će na kraju i da bude, ako ovo potraje.
Kako ovakav način života utiče na čoveka?
– Zaista loše. Ljudi postaju depresivni, na lekovima su. Loše utiče i na nas glumce, jer nismo u mogućnosti da budemo s publikom. Ali, zabranio sam sebi da se osećam loše i okrenuo sam se knjigama i filmovima.
Boris je u Australiju došao 2018. nakon završene akademije u Beogradu. Kažu da je bio jedan od najboljih studenata u klasi profesora Nebojše Dugalića, koji je jedini smatrao da je dolazak na Peti kontinent “dobra stvar”.
Iako mnoge kolege odlaze za Los Anđeles, njegova odluka je pala na Australiju. Odluku je, kako kaže, doneo vodeći se mišljenjem da je reč o ekonomski stabilnoj zemlji u kojoj se poštuju ljudska prava.
– Znao sam da dolazim u zemlju gde je gluma slabo razvijena, bez značajne pozorišne tradicije. Ovde je gluma hobi, dok je kod nas zanat. U Australiji sam upoznao kolegu Sergeja Kožula i od njega sam dobio potvrdu da su naši ljudi ovde željni predstava. S pozorištem Pilipenda smo za našu zajednicu odigrali predstavu “Zadnja stanica”. Znali smo da Čehov ovde neće proći, zato smo i napravili komediju o dva lika, Savi iz Bosne, koga ja igram, i Momi iz Dalmacije, igra ga Sergej, kako se snalaze u Australiji nakon dolaska. Iskreno nismo očekivali, ali na premijeri se pojavilo 400 ljudi, a sledeće nedelje 200. Samo u Sidneju smo ovu predstavu igrali 14 puta. Zato smo se i odlučili da uradimo drugi deo, nastavak priče o Savi i Momi.
Kao i svaki glumac, kaže Boris, imao je “plan B” – magistarske studije za profesora glume.
– Kada sam došao u Sidnej, u klasu me je primio kultni profesor Kevin Džekson, koji je na filmskoj glumi učio i čuvene glumice Nikol Kidman i Kejt Blanšet. Posle godinu dana boravka shvatio sam da sam prekvalifikovan, i kad sam obrazložio profesoru sa čim se sve ne slažem, predložio mi je master studije za profesora dramskih umetnosti.
Koji su dalji planovi?
– Drugi deo pozorišne predstave “Zadnja stanica”, koja nosi radni naslov “Nepovratni povratak”, upravo je tema o kojoj razmišljaju mnogi, a to je da li da se vrate iz dijaspore ili ne. S tim da sada govorimo o tri generacije, ljudi koji su došli za vreme rata devedesetih, oni koji su pristigli posle 2000, i mladi koji su rođeni ovde i mahom ne znaju naš jezik. Bio sam u umetničkom sukobu s kolegom, gde on kaže da je rešenje ostati, a ja da je rešenje otići. Jer 90 posto našeg naroda je ovde silom moralo da dođe. I mislim da su svi, a sada i ja, onog momenta kada smo stupili na ovdašnje tle, počeli da razmišljamo o povratku. Korona je samo dodatno uticala na naše ljude da počnu da rasprodaju sve i da se vraćaju. Verujem da je rešenje otići, ali ne tek tako. Jer, mnogo toga se tamo promenilo i bez imovine nije pametno ići nazad.
Da li je Australija za vas zadnja stanica?
– Odbijam da verujem da je ovo zadnja stanica. Situacija nije bajna i malo sam u šoku. Nema nikakvog smisla deljenje na vakcinisane i nevakcinisane. Mislio sam da sam u državi koja to neće dozvoliti. Sem toga, ako sve bude po planu, krajem sledeće godine završavam magistarske studije i čeka me radna viza. Čim se to sredi, idem nazad u Srbiju.
Zauvek ili privremeno?
– Nije mi ideja da zauvek napustim Australiju, nego da živim na relaciji Sidnej – Beograd. Moj plan je da u ovdašnje pozorište Pilipenda dovodim glumce iz Srbije. Ali, kao što je kolega Sergej Trifunović rekao, nigde nije kao kad u svojoj zemlji glumiš na svom jeziku. Nedostaje mi da stanem na scenu profesionalnog pozorišta.
Možemo da glumimo samo Ruse
Kakve su mogućnosti da se dobije uloga u Australiji?
– Ovde je teško i za australijske glumce, a kamoli za nas strance sa akcentom. Engleski sam zaista usavršio, ali kao što je Rade Šerbedžija rekao, naš glumac nikada ne može da izgubi taj akcenat. Tako da mi možemo da glumimo samo Ruse ili neke druge narode slovenskog porekla – šali se Boris.
Kako je Boris postao Savo
Kako su vas primili naši ljudi, prepoznaju li Vas na ulici?
– Publika me je stvarno zavolela. Kad god me sretnu u šetnji po nekim “našim” delovima Sidneja, kao što je Liverpul, oslovljavaju me sa Savo, jer me poistovećuju s likom iz predstave “Zadnja stanica”. Inače, moji su rodom iz Bosanske Bijele pored Br
kog, ja sam rođen u Sloveniji, a odrastao sam u Umagu, gde sam završio i osnovnu i srednju školu. U Beogradu sam završio Akademiju i tu sam se najviše osećao kao kod kuće.
U Nušiću je lek
Šta je najbolji recept za lakše podnošenje restrikcija i izolacije?
– Ljudi u ovo vreme treba da pronađu nešto u čemu uživaju. Moj savet je da ne budu u jednoj istoj rutini, a ovde se lako zapadne u rutinu kuća-posao, posao-kuća, čak i bez svih ovih restrikcija. Uz to i eventualno neka slava ovde, ili rođendan onde. Ali, naš DNK to ne može da dozvoli. Zato je moj savet da pročitaju neku knjigu, na primer nešto od Branislava Nušića.
Nije zadnja, već prednja stanica!