Ukrajina je sada, posle velikog "njet" Vladimira Putina i glasanja na Krimu za priključenje Rusiji, u stanju odloženog konflikta, otvorena za produženu turbulenciju. Bez Krima, vojno-pomorske baze u Sevastopolju i bez, faktički, istočnog dela, zapadni ostatak Ukrajine preti da bude još jedno dugoročno žarište na zapadnoj granici Rusije. Imperija (SAD) i Evropska unija neće ovu izgubljenu stratešku bitku lako prihvatiti…
Ekonomski gledano, Ukrajina je i pre Putinovog "njet" i imperijalne konkviste bila ekonomski zrela za kolaps. Rusija apsorbuje 75 odsto ukrajinskog industrijskog produkta. Na početku ove poslednje runde, Rusija je Kijevu ponudila 15 milijardi dolara za pokriće ukrajinskog suverenog duga. Obećala je, takođe, isporuku gasa po beneficiranoj ceni, mada joj Kijev već sada duguje preko milijardu dolara za već isporučene količine.
Na sve ovo odgovor Imperije i njenog depandansa EU bilo je ulično obaranje vlade u Kijevu kada se drznula da odbije početak procesa približavanja Briselu. I to baš u času kada je i sama zona evra na ivici kolapsa, a Brisel nema para da začepi rupe ni u vlastitoj kući (Grčka, Portugal, Španija, Italija…).
U takvoj situaciji Unija se na gotovo groteskan način kandiduje kao moguća, mirna, demokratska i prosperitetna alternativa Rusiji koja, pak, ima i pare i hoće da pomogne.
Ovo što se sada odigrava u Ukrajini (i Siriji) je zapadni projekt koji je, suštinski, oblik otvorenog rata u velikoj geostrateškoj igri sa svim pratećim znacima hladnog rata. U Ukrajini, kao i u Siriji, Zapad je krenuo da se od "ruske opasnosti" brani agresijom u kojoj nalazi nacistički ološ za saveznika. U obaranju režima u Siriji egzekutori su islamisti svih boja, ali im je kao i u Ukrajini, vrhovna komanda preko okeana i u Briselu. Na oba ratna teatra SAD i EU podržavaju i instrumentalizuju retrogradne, fašistoidne i islamističke grupe. Obama i njegov prvi diplomata, Džon Keri, otvoreno podstiču i odobravaju u Kijevu ono što ne dozvoljavaju u Americi. Lideri Evropske unije vodenim šmrkovima razgone demonstrante u svom dvorištu, ali ih brane i hrane novcem u Kijevu…
Istorijski, bilo je neizbežno da se decenijska arogancija jedine supersile i njenog mekog krila, EU, zajedno sa njihovim instinktom destrukcije država koje im nisu po volji, jednog trenutka preigra.
Uporedo, u srcu korporativne, fašistoidne strukture EU leži instinkt ovladavanja flankovima – praksa poznata kao "širenje Unije". Ova arogancija EU i nesuvisli, imperijalni instinkt SAD, doveli su do ukrajinske krize koja, po svim karakteristikama, nagoveštava vododelnicu dveju svetskih i evropskih etapa.
Poraz Imperije, koji se očituje u Siriji i onaj u Gruziji (2008) nisu izgleda bili dovoljna lekcija da ono što je donedavno moglo na Kosovu, ne može više u Ukrajini. Njet.
D. LUKIĆ
(Kraj)
Propao scenario
Scenario za Ukrajinu smo već videli drugde, ali se ovaj put Imperija preigrala i počinje da se povlači. Uobičajeni scenario uvek je do sada kretao informativnom agresijom kakvu smo gledali i ovih dana, posle koje obično sledi vazdušna, pa kopnena kampanja. U ukrajinskom slučaju to je trebalo da ide ovako: isprovocirati u Kijevu stanje visokog napona kako bi se blamirali Janukovič i Rusija. Iza toga, nastupa NATO koji, naprosto, "ne može da toleriše" nastalu situaciju ugrožavanja demokratije i ljudskih prava, pa stoga šalje trupe da uspostave "humanizam i renesansu", uvodeći vazalsku demokratiju.
Neki drugi Kremlj
Zavođenje demokratije znači uspostavljanje kvislinške privremene vlade, a zemlje članice NATO-a preuzimaju brigu da bdiju nad nastalim stanjem dok biljka ne naraste. Tako je to išlo dok je Rusija bila u postsovjetskoj komi, a u Kremlju vladali patetični Gorbačov i pijani Jeljcin. Sada se Zapad zaigrao pa preigrao.
