Princip, Čabrinović i Grabež, sva trojica ključnih učesnika u atentatu na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, pokušali su da u istrazi umanje štetu koju je nanelo Ilićevo detaljno priznanje o učesnicima atentata, i da ni u kom slučaju ne povežu Beograd sa ubistvom u sarajevskoj ulici Franje Josifa. Nijedan atentator nije nijednom rečju akciju povezao sa organizacijom Crna ruka u Srbiji. Umesto toga, istraga se okrenula prema Ciganoviću koga je Čabrinović pomenuo pred istražnim sudijom.
Beč dopunjuje priču
U Beču, pak, politički vrh je odmah požurio da ceo događaj upravo poveže sa Beogradom. Telegram koji guverner Bosne Oskar Poćorek šalje u Beč samo nekoliko sati nakon atentata već sadrži jasne sumnje na Beograd. U tom telegramu Poćorek navodi da je "terorista" koji je bacio bombu na kolonu (Čabrinović) pripadnik "Srpske socijalističke grupe koja obično sledi instrukcije Beograda". Sam Princip, navodi se u telegramu, "jedno vreme školovao se u Beogradu". Policija je prilikom pretresa stana njegovog brata u Hadžićima, 20 km od Sarajeva, otkrila "celu biblioteku nacionalističko-revolucionarnih publikacija poreklom iz Srbije".
Istovremeno, iz austrijske ambasade u Beogradu odaslat je u Beč šifrovani telegram u kome stoji da je Čabrinović bio zaposlen u jednoj izdavačkoj kući u Beogradu sve do nekoliko sedmica pred atentat. Nešto kasnije, 19. jula, austrijski ambasador u Beogradu šalje još jedan telegram u kome sada izričito tvrdi da su se "mladići" politički obrazovali u Beogradu, pa smrt Ferdinanda i Sofije direktno povezuje sa "tradicijom u srpskom nacionalnom sećanju". Tu skreće pažnju Beču kako je od posebnog značaja za razumevanje atentata i okolnosti koje su do njega dovele da se ima stalno u vidu "živi kult srednjovekovnog ubice-samoubice, izvesnog Miloša Obilića, koga Srbi gde god se našli smatraju njihovim nacionalnim herojem". U telegramu austrijskog ambasadora u Srbiji stoji, međutim, i ova napomena: "Ne bih smeo da budem toliko slobodan da direktno optužim beogradsku vladu, ali ona je za mene, nema sumnje, indirektno odgovorna… Glave zavere nisu u prostoj masi, nego u propagandnom odeljenju Ministarstva spoljnih dela Srbije. Inspiratore treba tražiti i među univerzitetskim profesorima na Beogradskom univerzitetu, kao i među urednicima listova koji godinama seju mržnju (prema Austrougarskoj) i sada žanju ubistvo kao plod te propagande." Guverner Bosne Poćorek bio je daleko manje uzdržan u osudi Srbije. U takođe šifrovanom telegramu upućenom iz Sarajeva u Ministarstvo odbrane u Beču, posebno naglašava da su atentatori oružje i bombe nabavili u Beogradu. Poćorek je "u potpunosti ubeđen" da i bez njihovog izričitog priznanja u zatvoru, biva jasno da uzrok "ovog užasa" treba tražiti u Beogradu. Piše u Beč da nije na njemu da predlaže "kazne i mere koje bi trebalo preduzeti", ali je njegovo "lično mišljenje" da "jedino odlučna akcija u domenu spoljne politike može da u Bosni i Hercegovini uspostavi normalno stanje i smiri situaciju".
Ovo su, istovremeno, časovi kada se u austrijskom vojnom i političkom vrhu sva pažnja okreće prema pitanju šta će o atentatu da kaže sama zvanična Srbija. Istoričar Kristofer Klark na osnovu građe iz austrijskih, nemačkih i britanskih arhiva, ovde beleži da je vlada u Beogradu "uložila napor da se oglasi očekivanom kurtoazijom, ali posmatrači u Beču – u vladi i štampi – od početka primećuju vapijuću razliku između zvaničnih srpskih izraza saučešća Beču i izraza radosti i veselja koje iskazuju obični građani u Srbiji". Dan nakon atentata, austrijski ambasador u Beogradu takođe izveštava Beč da je svečanost "u čast sećanja na Miloša Obilića (28. jun)" odgođena (zbog atentata), ali da je "ceo Beograd bio u znaku povišenog, prazničkog raspoloženja". Paralelno sa ovim, austrijski konzul izveštava da je u Srbiji vest iz Sarajeva dočekana "sa radošću fanatizirane mase".
Beč je iz Beograda očekivao "jasno i iskreno", ako ne izvinjenje, a ono eksplicitno distanciranje od sarajevskog atentata, ali je umesto toga dobio – kako beleži Klark u njegovoj knjizi "Mesečari: kako je Evropa uvučena u rat 1914" – samo protokolarno "saučešće".
|
Poćorekov zaključak U prvim izveštajima austrijskih diplomata posle atentata vlada, dakle, atmosfera šoka i nedoumica: "Još nismo u stanju da hladno analiziramo nastalu dramu. Osvetnička jarost, neprijateljske emocije prema nama, različita razmišljanja o onome što ocenjujemo da su ciljevi Srbije, sve to trenutno vlada našom percepcijom zločina, od prvog dana atentata", zaključuje Oskar Poćorek.
Veselje u Srbiji Na osnovu arhivskih dokumenata u Austriji, Nemačkoj i Britaniji, Klark, autor "Mesečara", posebno podvlači da je "u celoj Srbiji vladalo veselje i zadovoljstvo" na vest o ubistvu Ferdinanda. U dokumentima iz tih dana takođe stoji da je štampa u Srbiji konstantno raspirivala mržnju prema Austrougarskoj i da su se nekoliko sedmica pred atentat, posebno 19. juna, u Beogradu pojavili i pamfleti o "istrebljivanju Srba u Bosni od strane plaćenih elemenata", a da pri tome habzburške vlasti sede skrštenih ruku. |
Istovremeno, kako pronalazi Klark u "nacionalističkom organu Politika", pojavio se "jedan radikalni komentar" u kojem se Austrijanci optužuju za mnoga ubistva Srba u Bosni i posebno kritikuje vladu u Beču da "manipuliše situacijom i širi laži o umešanosti Srbije u sve i svašta". U istom tonu u Beču se piše da se u Beogradu ubice Ferdinanda i njegove supruge slave kao nacionalni heroji i tretiraju kao "dobri, časni omladinci". U austrougarskoj štampi tih dana, optužujućih napisa na račun srpske štampe i Beograda bilo je napretek, a najviše onih u kojima je u javnosti naveliko raspirivana dirigovana mržnja prema Srbiji. Posebno opasni, "budući da su sadržavali deo istine", bili su napisi u beogradskoj štampi, u kojima se isticalo da je srpska strana "posebnim kanalima", upozoravala Beč na moguću zaveru protiv nadvojvode Ferdinanda. U jednom članku pod naslovom "Prenebregnuto upozorenje", objavljenom u listu "Politika", navedeno je da je Jovan Jovanović, srpski diplomata u Beču, bio zvanično dostavio austrijskom visokom funkcioneru, kontu Berhtoldu, detalje o pripremanju atentata. Ovaj mu je, pak, zahvalio na ovako poverljivim informacijama i odmah je o tome obavestio Cara i Prestolonaslednika, tvrdi britanski istoričar Kristofer Klark.
Umešali i Obilića
Autor "Mesečara" dalje navodi, takođe na osnovu arhivskih dokumenata, da ovo potvrđuje dve stvari istovremeno: prvo, da je s jedne strane austrijska vlast zanemarila upozorenje iz Beograda, i drugo, da je Vlada Srbije unapred nešto znala o pripremanju atentata. U daljoj analizi samog atentata kaže se, istina, da srpsko političko rukovodstvo, sve i da je htelo, nije moglo ništa da učini kako bi sprečilo "veliki broj Srba da javno, na ulici i po kafanama, izražavaju veselje zbog smrti Ferdinanda, niti je moglo da kontroliše oduševljenje Srba koji su se bili okupili na Kosovu povodom praznika sećanja na Miloša Obilića". Navodi se dalje da je Jovanović u Beču na vreme prepoznao opasnost od toga kako će sarajevski atentat biti praćen u srpskoj štampi i da je, stoga, nekoliko puta uzastopce tražio od predsednika srpske vlade Nikole Pašića da "obuzda najradikalnije elemente" u štampi kako Srbija ne bi dalje pružala priliku da se to u Beču koristi od strane ekstremnih krugova za raspirivanje mržnje prema Srbiji.
