Samo letimičan pogled na naslovne strane srpskih tabloida u poslednjih nekoliko dana lagano i planirano vraća nas u devedesete i sve što smo tada gledali, slušali i preživljavali: "Milošević naredio ubistvo Mirinog ljubavnika", "Ubijao sve po spisku", "Milošević naredio 12 ubistava", "Milošević jeste ubijao, ali nije jedini"… Zašto?
Osim što ovakva sinhronizacija pokazuje koliko je u Srbiji efikasna kontrola medija, iznenadno vađenje iz bunkera nekoliko nerazjašnjenih političkih ubistava i optuživanje za sve njih bez suda, činjenica i bilo kakvih potvrda bivšeg predsednika Srbije i SRJ, opasno nam najavljuje u kakvu vrstu diktature klizimo: novine presuđuju, argumenti se svode na rekla-kazala, predstavnici istražnih organa, čak i advokati, ističu da nema činjenica koje bi potvrdile naslove u tabloidima… U javnosti se stvara atmosfera okasnelog revanšizma, prepoznatljiva po rukopisu kreatora nekadašnje Sablje, a danas, kako saznajemo, ljudi koji su uz skute najpopularnijeg srpskog političara i šefa budućeg srpskog kabineta.
Horski nastup kontrolisanih medija i potezi koji nam posle toliko godina od zločina i smrti novinski glavnooptuženog najavljuju "sabljasto proleće" nameću zaključak da iza tako organizovane kampanje može da stoji samo – država. Pri tome, objašnjenje prema kome je čitava operacija smišljena da bi se u predstojećim pregovorima o budućoj vladi destabilizovala politička pozicija šefa srpskih socijalista deluje kao površna analiza. Pored ostalog, vezivanje Slobe za Dačića na ovaj način je naivno, jer je upravo šef socijalista transparentno nastojao da u javnosti pokaže kako je on odavno prodao Slobu.
U najvećem delu i domaće i strane javnosti Milošević je doživljavan kao srpski nacionalista, koji se predivno uklapao u priču o velikosrpskoj krivici, pa su i svi napadi i čitav sistem satanizacije išli na njega imajući u vidu tu predrasudu. Iako je za dobre poznavaoce Slobinog političkog portreta više nego jasno da su njegovi i nacionalizam i srpstvo bilo samo u funkciji očuvanja vlasti. Ali, bez obzira na to, Milošević je odabran da ga čereče po tabloidima upravo jer se na taj način dodatno razglavljuje i efikasno kriminalizuje nacionalna opcija. Ako je nekadašnji nacionalni lider, u koga se kleo i svet i Srbija, ubijao, kakvi su onda oni koji danas pokazuju bliskost prema nacionalnom i srpskom?
Na vrlo sličan način uklapa se u ovu priču i slučaj sa famoznim spiskom 30 najvećih srbomrzaca, koji su potpisali Naši, kao i uvredljivo reagovanje zvaničnog portparola Antiterorističke jedinice MUP-a posredstvom Fejsbuka na antisrpske provokacije Žena u crnom. Na oba događaja mediji su reagovali po komandi, pri tome ne dajući ni najelementarnije činjenice o povodima da se tako nešto desi. Javnost je, recimo, ostala uskraćena za podatak da je pre otprilike dve godine spisak nepodobnih u Srbiji pravila ikona Druge Srbije za ljudska prava i obrukani svedok na suđenju u Hagu Sonja Biserko. Tada su svi bili nemi. Portparol je reagovao na provokaciju dama u crnom, koje su odajući poštu albanskim žrtvama optuživali Srbiju za zločin.
Uprkos tome, oba reagovanja bila su krajnje neprimerena, doprinoseći da se, umesto na Sonju Biserko, ili Žene u crnom, fokus javnosti okrene protiv navodnih zastupnika nacionalnog, patriotskog i rodoljubivog. A kad tako rade oni koji se navodno ističu svojom prosrpskom orijentacijom, kakvi li su tek onda oni koji ih podržavaju u najširim slojevima?
Nacionalna opcija izgubila je svoje mesto u srpskom parlamentu, sada se valja pobrinuti da ona, u važnom projektu promene svesti, postepeno iščili i iz glava većine Srba. To najlakše ide kriminalizacijom nacionalnog, ispiranjem mozga drugim stvarima, koje nas vode ka novim ustupcima na Kosmetu, približavanju NATO-u, raskidu sa Rusima i koječemu još. U tom poslu rodoljubi su čist luksuz.
