To je uspelo jednom doskora relativno nepoznatom ekonomisti, profesoru Pariske ekonomske škole Tomasu Piketiju. Ovaj Francuz je analizirao masu podataka uzetih iz godišnjih statistika u proteklih tri stotine godina i iz suvih brojeva izvukao opomenu koja je odjeknula u celom svetu, a glasi – u kapitalističkom sistemu je nešto trulo, a simptomi su sve gori.
Razlog za to je što posle svake krize bogati postaju još bogatiji, a siromašni siromašniji. Kad je ekonomski rast spor, kaže Piketi, raste i društvena neravnoteža jer imovina, za razliku od plata, i dalje neometano raste. Dakle, bogati imaju sve više, dok pripadnici srednje klase u kriznim periodima, kakva su upravo sada u svim industrijskim zemljama, sve više osiromašuju.
Knjiga na skoro 700 strana, u kojoj Piketi predstavlja rezultate svog istraživanja, zove se "Kapital u 21. veku" i neprikrivena je aluzija na čuveno delo Karla Marksa. Uzbuđenje, međutim, ne vlada samo zbog naslova jer ovaj ekonomista prvi put predstavlja dokaze da je teza Ko ima, daće mu se – tačna.
Po Piketiju, prosečan društveni rast je u proteklih 300 godina iznosio između jedan i 1,5 odsto godišnje. Vrednost imovine bogatih je, međutim, rasla po stopi 4-5 procenata, ne računajući porez na imovinu. Dakle, ko je već bio dobro situiran, mogao je svoju imovinu da uloži u novu i tako je uveća više nego drugi. Kako nju uglavnom nasleđuju deca imućnih, takva nepravedna raspodela se proteže i na sledeće generacije.
Marksista za 21. vekOvakva naučna podrška trendu globalnog nezadovoljstva turbokapitalizmom donela je Piketiju mnogo aplauza širom sveta. Američki levičari ga hvale kao "modernog marksistu za novi milenijum", a nosilac Nobelove nagrade za ekonomiju Paul Krugman preporučuje njegovu knjigu kao putokaz za dalja istraživanja. Čak i na prolećnoj sednici Međunarodnog monetarnog fonda, nekada bastiona globalnog kapitalizma, razmišljanja na ovu temu su se našla na dnevnom redu."Nejednakost u primanjima je poslednjih decenija vidljiva kako u razvijenom svetu, tako i u zemljama u razvoju", kaže se u jednom dokumentu MMF-a. |
Govoreći jezikom cifara, Piketi dokazuje sledeće: 1978. godine je tipičan američki radnik zarađivao 48.000 dolara bruto godišnje, dok je najbogatiji sloj društva zarađivao prosečno 390.000 dolara. Danas radnik zarađuje jedva 33.000, a najbogatiji u proseku 1,1 milion dolara godišnje. Samo 400 najbogatijih Amerikanaca poseduje isto onoliko koliko i 150 miliona ostalih građana zajedno. Američki srednji sloj više nije svetski lider po nivou zarada, zaključuje Piketi, a Evropska unija se trenutno deli na bogati sever i krizom zahvaćene južne države, gde i do 50 odsto mladih ne može da nađe posao.
U Nemačkoj je nejednakost u primanjima u poređenju sa svetskim trendom umerena, ali je drugačije kad se pogleda imovina bogatih. "Ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji bogatstvo nije tako nepravilno raspodeljeno kao u Nemačkoj", potvrđuje i Markus Grabka iz nemačkog Instituta za istraživanje ekonomije, "i vreme je da država konačno reaguje." Pitanje je samo kako.
Po Piketiju, omiljeni recepti kao što je ulaganje u obrazovanje ili odricanje od forsiranja ekonomskog rasta ne pomažu. Efektivne bi bile samo radikalne mere: najpre godišnji porez na imovinu, koji bi bio jedan odsto na vrednost imovine veće od 200.000 evra, za više od milion evra bi rastao na dva posto, a za milijardere bi iznosio 10 odsto. Kao drugo, porez na zaradu bi iznosio 80 procenata za one s najvećim primanjima i bogatstvom.
To zvuči šokantno, ali se zaboravlja da prve tri decenije posle Drugog svetskog rata taj porez u Americi nikad nije ni bio manji od 70 procenata. Ako bi zaista došlo do obnavljanja ovakvih nameta, i sam Piketi bi morao da plati veliki porez jer za jednog kritičara kapitalizma trenutno odlično prolazi, njegova knjiga je na vrhu prodaje na internetu.
