Boreći se sa sve većom nestašicom grobnih mesta, države EU još ne osporavaju pravo čoveka da odlučuje o svom telu i posle smrti, ali već decenijama vode kampanje u korist kremacije nad sahranjivanjem u sanduku i na sve skupljim grobljanskim parcelama. Zato se pokojnicima ispunjavaju svakojake poslednje želje, pa i te da im pepeo bude rasut nad morskim liticama ili u sopstvenoj bašti, a porodici je dozvoljeno da urnu drži i u kući. Kremacija kao praktičniji i ekološki prihvatljiviji večni počinak nudi se u Srbiji već decenijama, ali se još nije masovno primila kao običaj, najviše zato što se, bar kada je o vernicima reč, smatra svetogrđem, i to većim nego sahranjivanje na neosvećenim grobljima. A divlja groblja uporno niču. Naruku tome ide i država, jer su cene takve da je kremacija postala gotovo luksuz, dok zastareli zakoni dozvoljavaju rasipanje pepela samo u tzv. vrtovima sećanja, a njih ima malo koje groblje u Srbiji.
