Po narodnom predanju nekad je u manstirsku portu na Petrovdan dolazila srna koju su vernici kao žrtvu prinosili na trpezu. Legenda dalje kaže da su jednog Petrovdana žitelji Dubnice zakasnili na liturgiju i srne nije bilo. Od tada su doneli odluku da se kolje junica. Tako je bilo nekad tako je i danas
Žitelji vranjskog sela Dubnica svake godine obeleže seosku slavu Petrovdan u manastiru Sveti Petar i Pavle. Kum slave ove godine je bio Dejan Minić iz poznate seoske familije Čaušovi.
U subotu rano ujutru kolona od 400 ljudi, što terenskim vozilima, što peške, krenula je put manastira kako bi stigli na liturgiju, učestvovali u litijama, a potom kao njihovi preci obeležili slavu. Išlo se pored manastirskog potoka ili seoskim putem, razlokanim od obilnih skorašnjih kiša.
– Eh, koja šteta, ode nam general Milosav Simović u Niš. Dok je bio na službi u Vranju, svake godine pred Petrovdan vojska bi popravila put, dovela ga u dobro stanje pa je moglo da se vozi i običnim autom – uzdišu meštani Dubnice dok grabe peške pored potoka.
Nakon liturgije kum slave je presekao kolač, prošle su litije oko manastira, a onda se zaselo u hladovinu stoletnih stabala.
– Preci su nam ostavili u amanet da na ovaj sveti dan zakoljemo junicu i da se spremi jelo za sve prisutne. Evo, tri kazana su u funkciji, sprema se prvoklasan gulaš. To je od para koje se ostavljaju u manastiru na posebnoj ikoni i potroše se za ovaj sveti dan. Tutori hrama brinu tokom cele godine o tom novcu – kaže nam jedan od žitelja Dubnice.
Inače, junica je od crkvenih para koje ostavljaju vernici na ikoni, a ostalo se donosi od kuće, piće, meze.
– Svaki zaselak ima svoj sto i tako se raspoređujemo – ističe sagovornik.
Jelo se, pilo, a na kraju i zaigralo uz pratnju orkestra iz sela Pavlovac kod Vranja.
– Nekada, prićali su nam naši stari, nije se dozvoljavala muzika u porti manastira da se ne bi remetio manastirski mir. Nakon službe i ručka meštani i gosti su se upućivali prema Dubnici i mesto zvano Živkovsko bresje. Tu bi posedali, sačekivali su ih dudukčije (svirci na duducima) i nastala bi pesma i igranka do kasno u noć. Zemlja bi podrhtavala od kola, od razuzdanih igara momka i devojaka. Tad je u manastiru bilo monaha, danas nema, pa neki manastir nazivaju crkvom. Moderno je vreme, pa muzika svira u porti manastira. Ipak, sve je dostojanstveno – priča Dubničanin.
|
U turskom popisu
Sekirama na freske
Šumska staza
Poklon kneza Lazara |
Petrovdan je za selo i okolinu bio uvek veoma važan, jer je sutradan otpočinjala žetva.
– Nije se žnjelo pre Petrovdana, već sutradan, seljani stariji i mlađi, sa srpovima u rukama, krenuli bi put polja i ručno žnjeli. Išlo se sa pesmom, a posao je bio težak i naporan. Žito je značilo hleb, a hleb opstanak – priča Dubničanin kako je bilo nekada.
Pokušao je parohijanski pop da ubedi žitelje Dubnice da promene običaj i umesto junice donesu desetak kila mesa za gulaš, ali je naišao na žestok otpor najstarijih Dubničana.
– To je ostalo od pamtiveka da se zakolje životinjka i to ženska i da svako ko dođe dobije porciju čorbe ili gulaša. Popa su prekinuli usred priče najstariji meštani i rečeno mu je da gleda svoja posla. On dobija 30 evra za svoju službu na slavi i to je sve. Tu je radi naroda, a ne obrnuto, a narod ne može da bira – ispričao je naš sagovornik.
Narod dubničkog kraja redovno je odlazio u manastir Sveti Petar i Pavle, i u vreme Turaka i u vreme socijalizma. I danas narod tamo ide, otvara crkvu i moli se Bogu, a samo određenih dana dolazi sveštenik i drži crkvenu službu.
