Porodično slavlje vladara planete

Nemačka iznad svih! Četiri godine fudbalski vladar planete (kao i u mnogim drugim stvarima) biće Nemci. I u finalnoj utakmici Mondijala u Brazilu, na čuvenoj Marakani u Rio de Žaneiru, tim Joakima Leva bio je na visini zadatka i pobedio Argentinu golom Marija Gecea, u 113. minutu. Pošteno je da se kaže da je finale moglo da bude iskomplikovano za "pancere", ali nije. A kad rival, osuđen na šansu-dve tokom 120 minuta, stvoreno ne iskoristi, sledi kazna. Širle je prošao po levoj strani. Na pravom mestu, u pravom trenutku našao se Mario Gece, igrač koji je sa klupe na teren, očigledno, i poslat da razreši dileme milijardama ljudi širom sveta. Pre nego što odluka dođe do penal-ruleta…
Uzalud molitva Maradone u tv-emisiji, veče pre finala. Uzlaud invazija Argentinaca na Brazil. Neopisiva ljubav prema zemlji. Očajnička želja da se uzme trofej baš u Brazilu. Histerija po metroima od ranih jutarnjih sati dana kad je trebalo da se otkrije ime novog šampiona sveta. Uzalud!

Preko puta je bila Nemačka, a ona teško gubi. Jer, to je zemlja u kojoj je sve uređeno. Tačno se zna ko, šta i zbog čega radi. Upravo sa takvim opredeljenjem poslat je tim ove države na Mondijal u Brazil. I u skladu sa nacionalnim obeležjem, disciplinom, sve je funkcionisalo na šampionatu sveta. Od prvog do poslednjeg dana. Od koncepta nisu odustajali ni kad su imali zrnce sreće protiv Alžira sa Vahidom Halilhodžićem na klupi, ni kad su demolirali Brazilce na njihovom terenu. Pa ni u finalu protiv silno motivisanih Argentinaca.
Radost po osvajanju titule podelili su na travi Marakane zajedno sa svojim devojkama, suprugama i decom. Bile su to možda i najlepše slike iz Brazila, koje su na najbolji način odslikale jedinstvo i porodičnu atmosferu koja je vladala među nemačkim fudbalerima.
I onda, jasno je zašto se pred novinare u Riju, na Marakani, izađe sa pivom u ruci, flašom šampanjca (ne važi zakon o zabrani točenja alkohola na stadionu). Dugo je trebalo najboljim nemačkim fudbalerima da se pojave posle meča pred "sedmom silom". Učinili su to pevajući, zagrljeni, jedva držeći prisebnost pre nego što otrče u susret poslednjoj noći u Brazilu.
– Konačno, konačno – vikao je Lukas Podolski dok se grlio sa Bastijanom Švajnštajgerom.
Švajni, vidno raspoložen dodaje:
– Sanjali smo, maštali, dočekali da sebi ispunimo snove. I sad slavlje, stvarno ne mogu dalje da analiziram bilo šta, izvinite, idemo.
Tomasa Milera procenili smo kao još svesnog, podvukli da dolazimo iz Srbije, da je red da i u slavlju pozdrave jednog od ljubimaca, trenera košarkaša Bajerna, Svetislava Pešića.
– Koga – pitao je sjajni ofanzivac. Aaaa Svetislav – i pokazao je pozdrav karakterističan za popularnog "Karija" koji se nalazio i na majicama u kojima su nedavno pozirali reprezentativci Nemačke iz redova Bajerna.
I Nemci su otišli. Odlazi cirkus iz njihovog velikog grada. Bine se rasklapaju i idu u magacin. Sledeća montaža biće za četiri godine, u Rusiji.