Božje postojanje je – što se Biblije tiče – nešto što se podrazumeva i ne podleže nikakvoj sumnji, preispitivanju ili dokazivanju. Biblija, naime, jednostavno polazi od činjenice da Bog postoji, da je On realnost. A budući da je Bog stvorio sve – Zemlju, svetlo i tamu, biljni i životinjski svet, a šestog dana i čoveka i ženu – podrazumeva se da svi mi koji smo potom nastali, to prihvatamo samim rođenjem.
Ali, nije tako, mada, kako se smatra, devet od deset ljudi veruje u Boga. Istina, i sama Biblija u jednom od mnogih tekstova Starog zaveta, pominje neverujuće, kao "bezbožnike" i "bezumnike". "Psalmi Davidovi" navode da to nisu oni koji nisu verovali u postojanje Boga, već je reč o ljudima koji to dobro znaju, ali svesno odbijaju da veruju u Njega, jer žele da žive kao da Boga nema, po svom. Kao neki i danas, uostalom.
|
Jevreji nisu božji narod Već citirani Albert Ajnštajn, koji je bio Jevrejin i odbio ideju da bude drugi predsednik Izraela, rekao je za Jevreje da nisu nikakav "izabrani božji narod": |
Kako onda čovek da zna da li Bog uistinu postoji? Kako može postojanje Boga da se uskladi sa naučnim činjenicama i prirodnim zakonima?
Nudeći odgovore na ta pitanja, teoretičari vere nalaze argumente upravo na tom terenu. Valjda zbog tih preostalih 10 odsto ljudskog roda, jadnih nevernika, strana verujućih ima podužu listu argumenata koji treba da ih uvere da Bog, ipak, postoji.
Na početku, svakome ko sumnja u postojanje Boga treba da bude jasno da ako Boga nema, nema ni konačnog autoriteta, znači sve je ralativno, pa nema ni apsolutnih pravila ponašanja. Znači, budući da nema Stvoritelja, sve je slučajno nastalo i ništa nema smisla. Ako nema Onoga koji je večan, onda nema ni večnosti – sve je prolazno.
Na drugoj strani, takođe, mora da bude jasno šta predstavlja shvatanje da ima Boga: Postoji Bog kao najviši autoritet, postoje zakoni ljudskog ponašanja. Ako postoji Stvoritelj, znači da je sve njegovo delo, njegovog plana, i sve što postoji ima smisla. Budući da je On večan, onda ima i večnosti.
Ko je stvorio Boga
A onda sledi niz dokaza ili "dokaza" – mada se, ne baš usput, priznaje da "ne treba ni dokazivati nešto što je nedokazivo" – i svakome se ostavlja da slobodnom voljom ceni njihovu vrednost. Naravno, s verom da su dovoljni i uverljivi.
Prvi u tom nizu je argument nazvan kosmološki, zasnivan na uzročno-posledičnom poretku stvari, autori kažu – logici. Sve što postoji ima uzrok svoga postojanja, jer ljudsko iskustvo ne poznaje činjenicu da nešto može da postane samo po sebi – ni iz čega: Svet postoji, dakle mora postojati Stvoritelj sveta.
Ali, svesni da se kod ovakvog dokazivanja javlja problem samoga Boga, to jest može da se nametne nezgodno pitanje: "A kako je onda Bog postao ni iz čega?", autori se pozivaju na "dve vrste entiteta" u svemiru. Prema toj postavci, uz mnogobrojne različite entitete – planete, biljke, životinje, ljude, itd. koje je stvorio Stvoritelj, postoji i tzv. neophodni entitet koji svoje postojanje ne duguje nikome, koji je "uzrok svih uzroka, dok je on sam bez uzroka". To je, naravno – Bog.
Teološki argument – imajući u vidu da reč teleios znači "dovesti nešto u stanje savršenosti", potpunosti, kompletnosti – predočava da je sve: svemir, priroda i mi, ljudi, delo Tvorca jer postoji u harmoniji, složenosti i svrsishodnosti. Da nije tako, sve bi se raspalo i nastao bi sveopšti haos.
Ontološki argument je – kako se navodi – prvi izneo Sv. Anselmo u 12. veku, a tri veka kasnije ga razradio Rene Dekart (1595-1650): "Mislim, dakle postojim!" – glasi formulacija velikog francuskog matematičara i filozofa, a teoretičari dokaza u prilog postojanja Boga dodaju da to znači: na osnovu svoga postojanja zaključujem da mora postojati jedno drugo Biće, jer ja nisam potpuno biće, osećam žeđ i potrebu za nekim drugim Bićem koje bi moralo biti apsolut svih kvaliteta i vrednosti!
Ovaj argument, takođe, treba da potvrdi da čovek, svesno ili nesvesno, teži Bogu i želi da poseduje kvalitetniju ljubav, pravdu, mir, istinu: "To nije ništa drugo do traženje Boga. Jedino u Bogu čovek može pronaći mir i potpunost svoga bića."
Svet bez haosa
Moralni argument. Sada dolazimo do Imanuela Kanta s kojim smo počeli ovaj tekst, jer njegova sentenca koju smo naveli – da je "moralni zakon u meni" dovoljan za veru u postojanje Boga – odlično se uklapa u ovu listu argumenata: Kada je čovek u dilemi da učini ili ne učini nešto, potrebno je da napravi takav izbor koji bi mogao da bude i univerzalan, izbor za sve druge ljude. A to znači da ako postoji univerzalni izbor, onda postoji i univerzalno biće. Dakle, postoji Bog.
Matematički dokaz se sastoji u tome što se tvrdi da je "složenost sveta toliko velika da prosto nije moguće da je sve postalo slučajno" i da je to "matematički potpuno dokazivo". Naime, Zakon verovatnoće kaže da mogućnost da stvari krenu nabolje same po sebi gotovo isključena – a ako se, prema formuli, to izračuna dobije se broj "veći od ukupnog broja atoma u svemiru"!
Drugi zakon termodinamike, istina, veoma široko protumačen, sa tvrdnjom da se "procesi u izolovanim sistemima uvek odvijaju u smeru povećanja entropije", to jest da prelaze u haos, poslužio je da se dokaže da naš svet nije haotičan jer ga je stvorio Stvoritelj. Da nije Njega, to jest da je sve prepušteno samo sebi, kretali bismo se u smeru većeg haosa.
Budući da nije tako, na osnovu ovog "najuniverzalnijeg zakona koji važi u čitavom svemiru", izvlači se dokaz da je neko "morao da uloži izuzetan napor da bi sve usmerio u pravom smeru i stvorio red". Ne treba ponovo reći ko je taj red uspostavio.
I Jevreji su dokaz
Zakon života je još jedan argument sa istom svrhom: Omne vivo ex vivo (sve živo od živog). Živa bića nastaju samo od živih roditelja. Ko je stvorio prve roditelje? Izvor žive prirode mora biti Neko ko ima život. To može biti samo Stvoritelj.
Čak i naučne činjenice dokazuju da ima Boga, jer "materija i energija ne nastaju same po sebi. Svet i svemir nisu mogli da nastanu sami po sebi. Život ne može da nastane sam po sebi. Sve ima svoje poreklo, pa prema tome i svet i svemir."
Istorijski dokaz se poziva na verovanje kao dovoljan dokaz postojanja. Ovaj argument glasi: U svim civilizacijama, čak i nezavisno jedna od druge, postoji razvijena svest o postojanju Boga. S obzirom na to da se ta svest proteže tokom čitave istorije, nemoguće je da bi, zajedno sa realnostima života, u ljudskoj svesti tako dugo opstala jedna nerealnost, Bog. Budući da je "nerealnost" opstala, znači da je Bog – realnost.
Najzad, i postojanje Izraela, kao naroda, navodi se kao dokaz postojanja Boga, jer narod Izrailja je "nastao direktnom božanskom intervencijom i čudom": Izrael je izašao iz Egipta i smestio se u Palestinu vođen i praćen božanskom silom. Taj narod je istorijski svedok postojanja Boga – kaže se u opsežnoj argumentaciji za postojanje Stvoritelja sveta.
