Slavko Stefanović Slavkoni, kompozior, poput mnogih svojih kolega, ljut je na SOKOJ, organizaciju koja zastupa prava autora. Kaže da mu mnogo toga nije jasno. Pokušao je da to razjasni i sa ljudima iz SOKOJ-a, ali odgovore na svoja pitanja nije dobio. Ali, zato je upravo danas dobio izveštaj u kojem piše da za dva meseca prošle godine, za emitovanje pesme "Muštuluk", koju je napisao za Harisa Džinovića, na njegov račun leže dvadesetak evra.
– Ima toliko nelogičnosti da čovek ne zna da li da plače ili da se smeje od muke. Iz Japana sam, recimo, dobio dvadesetak evra za emitovanje pesme "Neke ptice nikad ne polete" koju peva Saša Matić. Neke, doduše simbolične uplate stižu sa neočekivanih mesta, a odande gde ima najviše naših ljudi i gde se naša muzika najviše sluša, ne stiže ništa! Od nekog mađarskog udruženja autora, dobio sam oko pet stotina evra za pesmu "Gde je Raška, gde su Sopoćani", koju peva Snežana Đurišić. Iz Bosne, Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, ne stiže mi baš ništa. Teško je poverovati da se tamo ne slušaju pesme koje sam spomenuo. To je nečuveno, a nema ko da mi objasni da li SOKOJ ima, da tako kažem, bilateralne odnose sa udruženjima u tim zemljama – kaže Slavkoni, koji ne veruje mnogo u najavljeno pročešljavanje situacije u udruženju muzičkih autora. Strahuje da će sve na kraju biti po sistemu pojeo vuk magarca.
– Ne očekujem ja da dobijem milione, niti želim da se poredim sa Marinom Tucaković, koja je i zaslužila da na svojim pesmama uzme velike pare. Ali, kontrola mora stalno da bude pojačana. Džaba zakon, statut i sve ostalo, kad niko nije gadljiv na pare i kad su sumnjive kombinacije uvek moguće.
