Ljubili mu i ruku i nogu

Poslala poruku Kučima: Ruska carica Katarina Druga

 

Naslednik kučkog vojvode Radonje, njegov sin Ilija, imao je, po prilici, samo dvadeset godina kad je seo na očevo mesto i postao vojvoda, a to se desilo u vreme žestokih turskih napada i pokušaja da unište Kuče i osvete im se za sve poraze koje su trpeli u stalnim nastojanjima da ih slome i drže u pokornosti.
A osim neprestanih borbi i otpora turskoj mržnji, pohlepi i osvajačkoj nezajažljivosti, baš u to vreme su nastupile i strašne gladne godine, koje su bespoštedno morile narod. Turci su dobro znali da glad očiju nema, da je glađu izmučenog čoveka lako slomiti i pridobiti.
Kučkim prvacima, pa i vojvodi Iliji, zato je ostajalo da se dovijaju kako da pomognu narodu, ali i da stalno upozoravaju i pominju onu svetu narodnu da čovek na gladnoj godini lako može pojesti ono što ljudi ne jedu, ali valja dočekat rodnu godinu kad treba pogledati u oči onima koji nisu poklekli, koji su izdržali i odoleli gladi i mukama.
Marko Miljanov kaže da je i vojvoda Ilija, kao i otac mu Radonja, u više navrata išao u Rusiju da ište pomoć za svoje saplemenike. Kad se jednom vratio sa tog dugog i neizvesnog puta, ispričao je Kučima da su mu i Rusi predložili raseljavanje, odnosno da su mu ponudili zemlju i predložili da Kuči ostave goli i bezvodni krš i presele se u Rusiju, na Krim. Uprkos svemu, niko, ipak, nije pristao na to.

Poziv da se presele na Krim

Vladika Vasilije Petrović

Svi su više voleli svoj sirotinjski rodni prag, da se zlopate i trpe na posnim i nerodnim njivicama, nego da im se trag zatre u prostranstvima ravnica, pa ako je i "majčica Rusija" u pitanju. Oni su joj, međutim, ostali nepokolebljivo verni i odani i bili spremni da se na njen zov, na mig sa ruskog carskog dvora, late oružja i gladni i žedni kidišu na zajedničkog krvnika.
U tom pogledu tada nije bilo nikakve razlike u stavu Kuča, prvenstveno Drekalovića, najbrojnijeg i najjačeg vojvodskog bratstva, i politike cetinjskog vladičanskog trona. To saglasje je bilo posebno izraženo polovinom, odnosno šezdesetih i sedamdesetih godina osamnaestog veka, kad je pod Orlovim kršem na vladičanskoj stolici sedeo preduzimljivi i dosta uticajni vladika, veliki rusofil, Vasilije Petrović, a naročito za kratkotrajne, šestogodišnje vladavine njegovog naslednika Šćepana Malog.
Kad je vladika Vasilije, tokom jedne od svojih misija u Rusiji, iznenada umro u Petrogradu početkom 1766. godine, na crnogorskom prestolu je nastao svojevrsni vakuum jer već ostareli vladika Sava više nije mogao da se nosi sa tim preteškim bremenom i uglavnom je vreme provodio u manastiru Maine iznad Budve.
Nekako baš tih dana u Mainama se pojavio nekakav neobični neznanac koji se u početku predstavljao kao Šćepan Mali i tvrdio da je vičan travama i melemima i da zna leka za svaku boljku, što je izgleda unekoliko i praktično potvrđivao i tako brzo stekao ugled i poverenje lakovernog naroda.
Kako se u to vreme odnekud pronela priča da ruski car Petar Treći nije ubijen već da je umakao ljubavnicima svoje žene, carice Katarine Druge, da je nekako izbegao iz Rusije i dospeo u Dalmaciju, Šćepan Mali je, u početku u po glasa, a potom i otvoreno počeo da priča da je on, u stvari, ruski car Petar Treći.

Izaslanik ruske carice

Lažni Petar Treći: "Car Šćepan Mali"

U neukom i Rusiji slepo odanom crnogorskom narodu, uz to još i obezglavljenom i dezorijentisanom iznenadnom smrću vladike Vasilija, vest je pukla kao grom i za tili čas je prihvaćena zdravo za gotovo. Još kad je iz Maina stigla i potvrda da Šćepan Mali odista liči na cara ruskoga, čiji je portret, izgleda, u to vreme postojao u manastiru, uzaludna su bila sva upozorenja razumnijih i opreznijih da se ne veže "neslik s neprilikom…"
Taj kontroverzni pustolov, oko kojeg do danas traju nedoumice i nagađanja ko je stvarno bio i otkud se obreo u Crnoj Gori, uspeo je, neobjašnjivo kako, da prosto hipnotiše i zavede Crnogorce, toliko da nikome nisu verovali ko god bi izgovorio ružnu reč na njegov račun.
Uzalud je čak i sama ruska carica Katarina Druga slala svoje izaslanike i poručivala Crnogorcima da ih je neka skitnica i probisvet namagarčio, da je njen muž, car Petar, nesumnjivo mrtav i da njegovim ubicama nije zadrhtala ruka.
Crnogorci, pa i brđanska plemena, dakako i Kuči, ipak su ostali odani i privrženi "caru Šćepanu", uprkos čak i pretnjama carice Katarine, tako da je caričin izaslanik, general, knez Georgij Vladimirovič Dolgorukov, po čijem je nalogu Šćepan Mali bio čak i uhapšen, morao da ustukne pred odlučnošću Crnogoraca i prizna neuspeh misije na Cetinju.

Neuspešna misija

Dolgorukov ne samo što nije uspeo da razuveri i urazumi Crnogorce, da im dokaže da su u pitanju lažni car i velika prevara i podvala, nego je na kraju naredio da Šćepana oslobode iz tamnice. Onda mu je čak dao rusko oficirsko odelo, nešto novca i drugih darova, koje je Crnogorcima uputila carica Katarina eda bi ih odbila od prevaranta koji se predstavlja kao njen muž i odobrovoljila ih i navela da zarate sa Turcima. Dolgorukov je potom jedne noći krišom pobegao sa Cetinja u društvu sa, u Crnoj Gori omraženim patrijarhom srpskim Vasilijem Brkićem, i negde u okolini Budve se ukrcao na neku mletačku lađu i preko Italije se neobavljena posla vratio u Rusiju.
Šćepan Mali se, tako, utvrdio na prestolu i Crnogorci su ga potom još više slušali i poštovali, uprkos drakonskim merama koje je preduzimao da zavede red i povrati mir u svojoj zlehudoj državi, da pomiri i Crnoj Gori prisajedini i brđanska plemena. Posebno je bio nemilosrdan u borbi za iskorenjivanje krvne osvete, u kidanju krvavih lanaca ubistava i međubratstveničkih i međuplemenskih zavađa, kao i u suzbijanju krađa, pljački i svih oblika nasilja (po nekim podacima za samo nekoliko godina poskidao je više od 90 glava "osvetnika" i ubica, koji su prekršili njegov "zakon", a ne manje ih je završilo na vješalima ili podvrgnuto drugim nemilosrdnim kaznama zbog krađa, pljačke i nasilja).