Najezda Huna izazvala je i velika pomeranja poraženih plemena, od kojih su, u srednjoj Evropi, prvi na udaru bili Goti, od Baltičkog do Crnog mora. S Hunima, na njih su udarili i alanski Srbi, čija im je konjica ulivala još veći strah od hunskih ratnika, desetkujući njihove trupe na obali Dnjestra. Silina i nepobedivost Alana iz Sarmatije prisilila je vođu Gota Hermanariha na dogovor s Rimljanima u Panoniji da bi na Dunavu postavio novu liniju odbrane.
Srbi u Galiji |
Srpska konjica je, prema legendi iz tog vremena, svoju nepobedivost dugovala dugačkim kopljima i oklopima, ali i veštini konjanika. Konjicu je uvek pratila pešadija, sa izvrsnim strelcima, a njihovo oružje, umočeno u otrov, bilo je smrtonosno. Goti i Rimljani, bili su lak plen ovih strelaca i tek će kasnije imperator zapadnog carstva Gracijan vratiti rimskim vojnicima kacige i oklope!
Alani i Huni su, u januaru 392. godine, prešli Dunav, čak i sa teškim kolima preko zaleđene reke. U narednim mesecima, Dunav će ostaviti iza sebe više od milion ljudi – prethodnica zapadnih Alana, sastavljena od 12.000 ratnika, koji su, kao "srebreni Srbi", smatrali da su plemićkog porekla, glavnina armade od oko 200.000 ratnika, a pratile su ih porodice i drugi – žene, deca, starci, sa teškim kolima koja su vukli volovi i velikim krdima stoke.
Ova ogromna seoba krenula je iz baltičke oblasti koja je, posle njihovog odlaska, ostala obeležena ostacima njihove veličine – dugačkim bedemima i divovskim nasipima.
Razne vojske varvara, koje su se dičile gotskim imenom, u neredu su se raštrkale, od šumovitih obala Dalmacije, do bedema Carigrada. A bivša domovina Srba, Sarmatija, tokom nekoliko sledećih vekova, ostaće jedna nepregledna i sumorna pustoš, dok prazninu nije popunio priliv novih plemena – Slovena.
Dočekan "sa hlebom i solju"
I severnu Evropu je uskomešala najezda begunaca iz Sarmatije, zapadnih Alana i Vandala. Predvodio ih je Radogost (358-408. godine), sa titulama "Rex Sarmaticus", kralj Srba, i "Rex Alanorum et Vandalorum", kralj Alana i Vandala. Njegova vojska je prešla granice Germanije i njene stanovnike prisilila da izaberu – izbegnu u planine ili da mu se pridruže. Svevi i Burgunđani su izabrali ovo drugo. Prema svedočenju neoplatonovca, pesnika i besednika, Sinezija iz Kirene (370-413), oni su Radogosta dočekali "sa hlebom i solju".
Radogost je, očigledno, bio sposoban i vojskovođa i političar kad je uspeo da pridobije germansku tešku pešadiju i pridoda je svojoj konjici. Mnogi Goti, željni pljačke i bogatstva, žurno su hrlili pod Radogostovu zastavu, pa su neki istoričari ovog srpskog osvajača, kako piše Gibon u "Opadanju i propast Rimskog carstva", nazivali i kraljem Gota!
Ako je kod nekih Germana Radogost i bio drag gost, kod Rimljana to svakako nije bio. Odbrana Italije bila je u rukama Stiliha, namesnika cara Honorija. Ali, zapadno carstvo je bilo iscrpljeno, nesposobno da obnovi utvrđenja razorena tokom rata s Gotima, tako da nije bilo spremno za Radogostovu najezdu.
Stilih, odličan i mudar vojskovođa, prepustio je provincije napadačima, rešen da odbrani Italiju i Rim. Ali, njegove snage nisu bile dovoljne – iako je regrutovao i robove, kojima je obećao slobodu i po dva zlatnika ako stupe u vojsku. Radogosta je čekao sa 30 legija i 40.000 regruta, a imao je i pomoćne jedinice varvara. U tom momentu, to nije bilo dovoljno da bi se ozbiljno suprotstavio alanskom kralju u direktnom sukobu. Stilih je morao da taktizira.
Preko Alpa bez otpora
Radogost je, bez i najmanjeg otpora Rimljana, prešao Alpe, nabujalu reku Po i, sa prethodnicom i jednim delom vojske, uputio se ka Firenci. Od Rima su ga delili Apenini, a pred njegovim trupama je, na zapadu, bila Ravena, sa nepristupačnom Honorijevom carskom palatom, a na istoku Stilihove snage utaborene blizu Pavije i Tićina. Rimljanin je mudro izbegavao direktan sudar, da dobije u vremenu, da bi mu se priključile i udaljene jedinice. Udruženi, Alani i Vandali, opljačkali su i razorili mnoge italijanske gradove na putu do Firence. Radogostova opsada ovoga grada, predstavlja jedan od najranijih događaja u istoriji te slavne države, čija je odlučnost zadržala ovaj pohod Srba.
Zajedno "divlji" |
Svestan da zapoveda poslednjom odbranom zapadnog Rimskog carstva, Stilih nije hteo da se Radogostovoj konjici suprostavi na otvorenom i zato je Alane i Vandale naveo da uđu u njegov odbrambeni pojas utvrđenja koje je, već dva puta pre toga, uspešno upotrebio u borbi protiv Gota – 24 zamka povezana šancima sa bedemima dugačkim oko 30 kilometara – u koji je alanski kralj bezglavo upao. Napadi na ova utvrđenja bili su nedelotvorni, a silesiju konja i ljudi postepeno je više satirala glad, nego mač iz čarki sa Rimljanima.
Suočen s taktikom s kojom nije imao nikakvog iskustva, Radogost je nasrtao na rimska utvrđenja, ali su to bili više pokušaji očajnika, nego krvavi sukobi, kako to u svojim hronikama predstavljaju Zosim i Prosper, istoričar i pesnik. Preteruju i Marcelinove hronike u opisima sukoba pre glavne bitke.
Dok je Radogost opsedao Firencu, Stilih je sklopio savez sa gotskim kraljem Alarihom, prepustivši upravu nad rimskim provincijama u Iliriku. Radogost je, naravno, to saznao i zato je želeo da se, po svaku cenu, prvo obračuna sa Stilihom, da bi potom spreman dočekao Alariha. U pitanju je bila politička igra prepredenog Gota koji nije hteo da deli vlast, najmanje sa uplašenim carem Honorijem, koji je svoju sudbinu i sudbinu svoje posrnule imperije stavio u Stilihove ruke. A Alarihov cilj je bio rušenje i pljačka.
Ostao bez glave
Sukob dve vojske odigrao se na golom brdu Fezule iznad Firence. Pobednik je bio Stilih. Radogost se predao i zatražio milost od rimskog vojskovođe. Nije je dobio – glava mu je odrubljena na centralnom firentinskom trgu, a Avgustin piše da je ubistvo zarobljenika kraljevske krvi bacilo ljagu na rimsku pobedu i pobedu hrišćanstva: "Brzina njegovog pogubljenja pobednika žigoše krivicom hladne i smišljene svireposti." Izgladneli Srbi, koji behu umakli gnevu pomoćnih jedinica, prodati su kao roblje po izuzetno niskoj ceni, od jednog zlatnika po glavi. Stilih je trijumfalno izvestio Honorija i Senat o svom uspehu i po drugi put je zaslužio počasni naziv – Oslobodilac Italije.
Knjigu Miodraga MILANOVIĆA "Istorijsko poreklo Srba" možete nabaviti u Knjižari "Vesti" |