Rimski vojskovođa Kras – piše Dion Kasije – u velikom pohodu preko Marice i Dunava 29. godine p.n.e. poharao je ondašnju Srbiju, sukobivši se i s nemačkim plemenima Bastarana. Najviše su stradala tribalska plemena Denteleta i Serban. Potonja zločinstva Klaudija Markela dovela su do toga da se udruže plemena Sarmata i Skita. Njihov ustanak, koji je počeo šeste godine, danas nije toliko poznat, ali je u antičko vreme, za Rim, bio opasniji i od Spartakovog – prvi put posle Hanibalovog pohoda sam grad Rim se uplašio za svoj opstanak.
Keltski vazali, plemena Singa, Skita i Trako-Skita krenuli su ratnom stazom i za kratko vreme, sa oko 10.0000 ratnika i glavnim štabom u Sremu, zauzeli pogranične oblasti u kojima su pobili sve rimske vojnike, a onda i čitavu provinciju Ilirik.
Rimski vojnici koji su se spasli sa strahom su pričali o Panoncima, Tribalima. Radi zastrašivanja, njihova pogubljenja zarobljenika bila su više nego surova – žive su ih pekli na ražnju. Zbog toga, nijedna legija dugo se nije usuđivala da uđe u sremsku oblast, a "strah i užas bio je u Rimu" – kaže Svetonije u jednom zapisu o Tiberiju, koji će kasnije, na prelomu milenijuma stare i nove ere, sa elitnim trupama, biti upućen da pokori pobunjena plemena.
Izdaja saplemenika
Jedan od vođa ustanika, Baton iz plemena Desijata, opsedao je Sirmijum, ali su legionari koji su se zatekli u gradu organizovali uspešnu odbranu. Dok su Tribali bili zauzeti razaranjem i pljačkom rimska imanja oko grada, braniocima je pristiglo pojačanje iz Mezije koje su predvodili četvorica čuvenih vojskovođa, od kojih je najpoznatiji bio Aulo Cecina Sever. U žestokoj borbi na Nikinačkom polju, pobedu su odneli Rimljani i tako smanjili pritisak na opsednuti Sirmijum. Rimljani su u pomoć pozvali vazalnog tračkog kralja Remetalka, koji je poveo nekoliko hiljada konjanika, vršeći veliki pritisak na Tribale.
|
Prve države |
Cecina Sever se tada poslužio lukavstvom – u glavni štab drugog ustaničkog vođe, koji se takođe zvao Baton, poslao je svoje poverenike koji su, "obećanjima i lepim rečima", uspeli da ovog Batona privole da pređe na rimsku stranu. On je izvršio akt izdaje i u tajnosti je, sa grupom odabranih, prešao na rimsku stranu, a većinu svojih ljudi ostavio je Cecini Severu na nemilost. Štab ovog Batona se nalazio kod do danas očuvane zemljane kapije na Fruškoj gori, kod sela Ležimira. Sever je neke od zarobljenih Tribala raspeo na krstove duž puta od Sirmijuma ka gradu Bonanija Malata, današnjeg Banoštora.
Ova izdaja je bila strahovit udarac za sve ustanike i Baton iz plemena Desijata je imao samo jedan cilj – da kazni svog imenjaka izdajnika. I uspeo je. U jednoj borbi nedaleko od Sirmijuma ustanici su ga na prevaru uhvatili, a potom je – kako je tada jedino i moglo biti – surovo kažnjen.
Ustanici Tribale doživljavaju novi težak udarac kad je njihov treći vođa, Pines iz plemena Skita, zarobljen i pribijen na krst. Njegovo mrtvo telo ustanici su skinuli i spalili uz sve počasti nedaleko kod ležimirske kapije.
Nadolazeći događaji nisu išli naruku pobunjenika – tri godine posle otpočinjanja bune uhvaćen je i Baton, prvi među vođama ustanika.
Kad je izveden pred rimskog vojskovođu Tiberija, koga je Oktavijan Avgust poslao da uguši ustanak, budući car ga je upitao zašto je pobunio svoj narod protiv Rima. Ponosni vođa je odgovorio: "Vi ste sami tome uzrok, jer stadu svome ne šaljete pastire ili pse, nego kurjake."
Strabon svedoči da su zarobljeni ustanici, više od 36.000, u gradu Eporodanu prodati kao robovi, po nalogu Terencija Varana. Strabon piše da je Varan "prodavao Serbastese", to jest Srbe.
Kao što je bilo uobičajeno, i ova pobeda imperije, ugušeni ustanak Tribala, proslavljen je u Rimu svečanostima koje su počele ulaskom u grad pobednika, a u povorci su ih pratili najvažniji zarobljenici. Tako je i Baton, u lancima, proveden kroz rimsku trijumfalnu kapiju, zajedno sa drugim poglavicama Skita i Singa, ali mu je Tiberije poklonio život i prognao ga u Ravenu, gde je, na poklonjenom imanju, umro pod nerazjašnjenim okolnostima.
Napadnuti jer su slabiji
Zašto su te 29. godine pre n. e. Rimljani krenuli u krvavi pohod po Srbiji kad za to nije bilo stvarnih povoda? Zašto se Kras tako surovo obračunavao sa mirnim stanovništvom? Delimično objašnjenje daje već pomenuti Dion Kasije: "Cezar Avgust, Oktavijan, na 32 godine pre Hrista, zapovedio je vojskama da udare na Panoniju, nemajući nikakva povoda ili uvrede od strane Panonaca. No, on je ovo jedino zato učinio da obučava vojnike i da ih ishrani na račun tuđ jer je računao, da u dopuštena i pravedna dela, pristaje napadati na sve one, bez ikakvog uzroka, samo koji su bili od njega slabiji i nejaki."
|
Dve dinastije |
U drugoj polovini prvog veka, za vladavine imperatora Domencijana, sarmatska plemena, najverovatnije Anta, koje je vodio njihov car Dikoval, u snažnom prodoru ka unutrašnjosti Srbije, razbila su legije pod zapovedništvom Acija Sabina i Fuksa. Dikoval je trijumfovao nad Imperijom, ali nakratko. Novi imperator Trajan – svedoči Plinije – spremio je veliki pohod na Dakiju, preko Panonije. Plinije kaže: "Srbi su narod koji nikada i ni od koga nisu bili pobeđeni, do Trajana."
Trajanov rat protiv Sarmata, u prvim godinama drugog veka, poznat kao "dački ratovi", završio se pokoravanjem Dakije, a car se okitio titulom "Sarmatikus" jer je – kako se dičio – "uništio Sarmate". Smatrao je to velikim trijumfom jer su Sarmati, kako je objavio najhrabriji od sviju smrtnih, ne toliko po svojim ogromnim i prejakim telesima, koliko zbog svoje moralnosti; jer oni, po učenju Samovom, veruju u besmrtnost duše. Stoga je u njih strašna rešenost pri jurišanju i nesrećama jer su uvereni da duša ne umire, no se samo preseljava u večni život, te ne žale ovaj sadašnji.
Bilo bi čudo da nije – imao je 10 legija, više od 70.000 vojnika i oko 150.000 saveznika iz vazalskih plemena, uključujući neka sarmatska, Jazige i Roksolane, naseljene oko današnjeg Novog Sada i Petrovaradina. Trajan je Dikovala pogubio, a njegovu impozantnu riznicu prisvojio, kao što priliči pobedniku.
Sarmati ponovo jačaju
Eutronije svedoči da je Trajan osnovao nove kolonije u opustošenoj Dakiji i Panoniji i naselio ih Rimljanima. Pored ovih, postojale su i sarmatske kolonije.
Tek posle dva stoleća, od druge polovine trećeg veka, rimska moć će opadati, a sarmatska plemena početi da se utvrđuju ovom prostoru. Posle 548. g. pojačali su se napadi Slovena i, kako piše Prokopije: "Pobediše Slavini i Anti." Ali, dve decenije kasnije, ovi pobednici nad Rimljanima postaće protivnici – tokom slovenske opsade Soluna, 568. godine, Rimljani su pridobili Ante i oni "napadoše na zemlju Slovena i opustošiše je". Još jedno savezništvo Anta i Rimljana, protiv Slavina, beleži se 601. godine.
Tokom šestog i sedmog veka traje slovenska kolonizacija Balkanskog poluostrva, kad Sarmati bivaju sve više asimilovani, sve dok u provinciji Dalmaciji nisu osnovali svoje prve, srpske države. Jedan jedini izvor govori o ovom "mračnom dobu" Srbije i veličini ove slovenske kolonizacije. To je "Geografija" na jermenskom jeziku, napisana oko 670. godine, a pripisuje se hroničaru Mojseju Horenskom. On piše: "Otidoše Sloveni preko Dunava, stekoše druge zemlje u Trakiji i Maćedoniji i prodreše čak u Ahaju i Dalmaciju." Ovo naseljavanje išlo je preko Rumunije, iz erdeljske oblasti, i susednih delova Ugarske.
