Milicija ne ferma

Zbog magupluka zaglavili u zatvor: Ulaz u Padinjak

 

Na Topčider smo – pričao je Straja autoru knjige "KRSTAŠI – Čuburci" Laletu Vujadinoviću – krenuli tramvajem i tamo proveli čitav dan, obilazeći sve moguće kafane i restorane, od Golf kluba, pa sve redom. Nismo propustili nijednu priliku koja bi nam se ukazala da priđemo lepim devojkama. Do ponoći smo bili prilično podnapiti…
Nešto oko jedan sat posle ponoći rešimo da se vratimo kući, ali više nije bilo tramvaja. Poslednji je otišao za Beograd u ponoć. To je bilo ono "herojsko" vreme kada tramvaji od ponoći više nisu vozili, a taksija uopšte nije bilo. Mene su tako bolele noge da sam jedva stajao, verovatno su bile krive nove, još uvek, nerazgažene cipele.
U toj situaciji Bata nije znao šta će sa mnom.

Ponoćna vožnja

Veliki glumac: Dragan Nikolić

Srećom, tada naiđoše, čistači "đubretari", pa Bata nekako uspe da mazne – u stvari, da im otme – jedna kolica sa sve brezovom metlom.
– Upadaj! Ja ću da te vozim – gotovo mi je naredio.
– Dokle da me voziš? Do kuće?! – rekao sam Bati i on je počeo da se snebiva, jer je put zaista bio podalek – od Topčidera do Krsta ima oho-ho!
On se nekoliko trenutaka premišljao, da bi na kraju rekao da će me voziti u kolicima do kuće. Znao sam, da Bata ako nešto obeća, to i uradi po svaku cenu. I sad ja, onako u novom kariranom odelu, sednem u đubretarska kolica sa sve onom brezovom metlom, koju sam držao u ruci, kao da ću na njoj svakog trenutka da poletim.
Ne znam koliko je dugo ta vožnja po usnulom Beogradu trajala, ali me je Bata, pred samo svitanje, ipak dovezao do kuće u Ljubostinjskoj ulici.
Odmah smo otišli, mrtvi umorni, na spavanje.

U Padinjaku

Kad, negde oko podneva, budi me majka Jovanka i kaže:
– Traži te milicija.
Ja ustanem i pitam je zašto me traže.
– Kažu da ste ukrali neka kolica – odgovori mi majka.
Tako Batu i mene odvedoše u miliciju, pa Bata dobi sedam, a ja tri dana i odmah nas poslaše u Padinjak.
Kazamat u Padinjaku nam je najmanje trebao. Odmah nas ubaciše u jednu malu polutamnu ćeliju, smrad je bio nepodnošljiv, pomislio sam da ćemo se ugušiti. Čak je stražar ugasio svetlo i u hodniku.

Slobodan Stojanović

Kada je nešto počelo da mi mili po leđima, zgrabio sam to "nešto" i tresnuo ga o pod. Kada sam čuo cijukanje, znao sam da je u pitanju pacov.
Stalno sam tada počeo sebi da govorim: "Ne paniči, ne pomeraj se ni milimetar", a čuo sam Batu kako sebi šapuće u bradu: "Čim isfuram odavde, najebaću im se majke!"
"Ko zna, možda je sve ovo dobro" – reče Bata i dodade da mu ovo iskustvo može podići rejting u filmskom svetu. "Samo da izađemo napolje."
Ujutro, otključavaju vrata, a u našu ćeliju ulaze stražar i brica sa mašinicom za šišanje u rukama. Stražar kaže Bati:
– Glumac! Na šišanje!
Bata poče da se buni:
– Stanite! Druže, nemojte me
šišati. Govorio sam vam istinu da sam glumac, i da zaista za desetak dana počinje snimanje filma u kome igram glavnu ulogu. Kako ću, drugovi, bez kose pred kameru?
Ništa nije pomoglo. Obojicu su nas ošišali do glave, a taj film u kome Bata, naravno, nije igrao glavnu ulogu, ipak je zapamćen po tome, što se Bata u njemu pojavio sa plavom perikom – završio je Straja priču o ovoj njihovoj, nimalo filmskoj, zajedničkoj epizodi.

Veliki glumac, ali
sa puknutim glasom

Nedavno mi je moj drug Vojkan ispričao jednu zanimljivu priču o Bati:
"Moj šurak, Slobodan Stojanović" – u pitanju je dramski pisac i filmski scenarista, dugogodišnji umetnički direktor pozorišta na Krstu, urednik dramskog programa RTS-a i profesor na Akademiji, autor kultnih TV serija "Više od igre" i "Jastuk groba mog", scenarista filmova "Držanje za vazduh" i "Učitelj" – veoma je voleo Batu i kao čoveka, ali i kao velikog glumca.
Jednom prilikom rekao je Bati:
"Ti si Bato veliki glumac, ali samo kad ne bi na filmu govorio".
I zaista, Bata je imao taj raspuknut glas, koji se nije dopadao mnogim rediteljima. Tako je, recimo Batin glas u filmu "Dorotej" sinhronizovao neki glumac sa "mekanim" glasom.
Slobodan Stojanović mu je tom prilikom obećao:
"Napisaću scenario za film u kome ćeš igrati glavu ulogu, ali nećeš progovoriti ni jednu reč".
Ne znam da li mu je Bata poverovao, ali je Slobodan zaista napisao scenario na osnovu koga je snimljen film "Učitelj" u kome Bata igra nemačkog ratnog zarobljenika, Šopenhauera, koji je služitelj u nekoj školi, koji tokom čitavog filma ne progovora ni jednu jedinu reč, ali je zato Batina gluma bila maestralna. Učitelja, naravno, igra Gaga, Dragan Nikolić.
Slobodan Stojanović, filmski scenarista, sve do svoje prerane smrti, na Badnji dan 2000. godine, stanovao je u Ulici Tomaša Ježa, u stanu u kome je ranije stanovao veliki glumac Viktor Starčić. Dakle, i Slobodan, mada Požarevljanin, proveo je svoje najlepše godine na Čuburi, pa ga tako možeš smatrati Čuburcem, koji je iza sebe ostavio, mnogo vremena unapred, sasvim prepoznatljiv trag – rekao mi je Vojkan.

Dve najveće
čuburske gromade

Šta još reći o Bati Živojinoviću što se već ne zna, što već nije napisano i rečeno, jer je o njemu sve ispričano po raznim novinama, emisijama, kafanskim sedeljkama. Sve to vremenom ipak nestane, jer novine traju jedan dan, filmska i magnetofonska traka iščile vremenom same od sebe, a kafanske priče nestanu zajedno sa kafanskim dimom. Jedino knjiga ostaje za sva vremena, pa samo za nju važi pravilo – ono što nije zapisano, kao da se nije ni desilo.
A Bata nikako ne zaslužuje "kao da se nije desilo". Zato i pišem ovu knjigu da se ne zaborave Bata i Gaga, dve najveće čuburske gromade, koji su kao staro vino – što vreme više prolazi oni su sve veći, svima nama "čuburskim statistima" koji nismo dosegli njihove visine. Ako u tome, makar malo pripomognem, spasao sam dušu. Zato na ovom mestu beležim i ove odavno poznate podatke.
Bata se rodio 5. juna 1933. godine u selu Koraćica podno Kosmaja, ali čitav svoj vek živi na Čuburu. Oženjen je Julijanom, Lulom, svojom prvom i jedinom ljubavi, sa kojom ima kćer Jelenu i od nje unuke Julijanu, Jelisavetu i Obrada, i sina Miljka, i od njega troje unuka – Dinu, Velimira i Milana.
U svojoj decenijskoj glumačkoj karijeri odigrao je 247 uloga na filmu i televiziji. Uspeo je i da uplovi u politiku 1991. godine, kao član SPS-a. Bio je poslanik i kandidat za predsednika Republike 2002. godine, kada je osvojio, u odnosu na njegovu glumačku popularnost, skromnih 120.000 glasova.
Odmalena je bio glumac i to je ostao.

Popularan i
na onom svetu

Pre izvesnog vremena, u jednoj omiljenoj kafani, sa mobilnim u ruci koji je stalno zvonio melodiju "Das ist Njalter", nasmejan kao i uvek i pun šala na svoj i tuđ račun, prisećao se najomiljenijih uloga, sa velikom ljubavi pričao o unucima, deci, ali i Kinezima, gde bi kao od šale mogao biti izabran za predsednika vlade.
Tu, u obližnjoj kafani, ispričao je priču o svom životu jednom novinaru, koji se snebivao odakle da počne razgovor.
– Ma možemo da krenemo i od smrti, pa dalje – ohrabrio ga je Bata u njegovom stilu.
– I šta će tamo da bude, mislim na onom svetu? Hoćeš li i tamo biti popularan kao ovde?
– Isto će da bude, rajski! Samo ću da vas gledam šta radite… Mada ja nikada neću umreti – sve u Batinom stilu, uz zarazan osmeh.
– Ozbiljno ti kažem, to nije laž. Jer, nemoguće je da preko 247 fiulmova i TV uloga snimljenih od 1955. godine tek tako nestane. I posle Bate živeće Valter i još mnogo likova, jer nema glumca koga domaća publika toliko poznaje kao Valtera – Batu Živojinovića.