Kao što su vestalke simbol starog Rima, tako su gejše, za Evropljane, neodvojivi simbol Japana. Ne samo u prošlim vekovima – otkako su Evropljani počeli da stižu u daleku Zemlju izlazećeg sunca – već, na neki način, i u naše vreme, gejše su sastavni deo gostoprimstva kod Japanaca. Ne svih Japanaca, međutim, već isključivo pripadnika više klase. Jer, svaki Japanac ispod, to jest svaki koji nije pripadao plemstvu, bio je, u stvari, goli rob, nije predstavljao ništa, bio je, prosto, bezvredna jedinka.
Tako je bilo u vreme kada su prvi Evropljani, posle Marka Pola, počeli da posećuju Zemlju izlazećeg sunca.
U to doba je postojao utvrđen društveni običaj da se strancima ukazuje posebna pažnja.
Engleski kralj ne zna za caricu
Prvi zapis o tom, za naša, posebno savreman, shvatanja, vrlo neobičnom običaju, nalazimo u dnevnik kapetana Džona Sirisa, koji je 1613. godine – kao izaslanik Istočnoindijske kompanije – nosio pismo engleskog kralja Džemsa Prvog japanskom caru.
(Engleski suveren očigledno nije znao, a i niko na njegovom dvoru, da je tada u Japanu na prestolu bila prva nelegendarna carica Suiko, odnosno princ Šatoku, koji je vladao zemljom kao njen regent)
Svejedno. engleski pomorac je u dnevniku zapisao utisle o prvom utiscima pošto je njegov brod uplovio u japansku luku:
"Na brod je došao lokalni guverner koji je u ime inače nepristupačnog cara pozdravio goste – sa ženama zabavljačicama – radi uveseljavanja uvaženih stranaca, a prvi zadatak im je bio da strancima nalivaju čaše!"
Svakom strancu po zabavljačica
U to doba, na početku 17. veka, te zabavljačice još nisu bile gejše. One će se, kao vrlo specifičan vid žene u japanskom društvu, pojaviti tek vek-dva kasnije i japansko gostoprimstvo pretvoriti u legendu koja traje do danas. I to uprkos njenim profanim elementima, neizbežnim u pričama o njima, obično ljudi koju su samo slušali o njima, ali s njima nikada ništa nisu doživeli.
Ipak, upravo to "nalivanje" pića u čaše uvaženih stranaca postaće kasnije, do naših dana, njihova glavna i neodvojiva odlika. S tim je sve počinjalo, a često se s tim i završavalo.
Ričard Koks, koji je početkom 17. veka bio predstavnik Istočnoindijske kompanije u Japanu, piše u dnevniku da je posle večere u kući njegovog trgovačkog partnera, domaćin svakom gostu dodelio jednu zabavljačicu, kabuko, da s njim pođe kući, da nastavi da ga "zabavlja".
Zabavljačica u najam – u ulozi supruge
Takav je bio običaj, čak pravilo ponašanja, u višoj klasi, neprikosnovenoj eliti japanskog društva. Ta prefinjena prostitucija je praktikovana ne samo kao vid gostoprimstva koje je ukazivano strancima, već u u odnosima unutar plemstva, kad su pripadnici elite, sa pratnjom, posećivali jedni druge.
To ne znači da svi drugi, oni "ispod" elite, bili uskraćeni tih zadovoljstava. Naime, i u tom dobu su širom Japana, naročito u velikim gradovima i lukama, slično kao u antičkoj Grčkoj, postojali.
U ti javnim kućama, uglavnom krčmama sa odgovarajućim depandansom, svaki gost je mogao da iznajmi devojku, ne samo za jednokratnu upotrebu na licu mesta, već i kao društvo za celu noć. Šta više, da je unajmi na duže, kao svoju kućanicu – da pođe s njim, da je odvede kući – na određeno vreme, da s njim živi kao da mu je supruga.
Japan "jedan veliki bordel"
O raširenosti prostitucije u Japanu, pre nego što će izolacija početi da popušta pred najezdom iz Evrope i Amerike, s druge strane severnog Pacifika, svedoči Holanđanin Engelbert Kamfer koji je 1727. godine objavio "Istoriju Japana":
"Na velikom ostrvu Niponu nema krčme koju ne bismo mogli nazvati javnom kućom" – zapisao je ovaj Holanđanin.
On opisuje praksu da su vlasnici svih tih krčmi – a svaka je imala sopstveni arsenal prostitutki – često priticali jedni drugima "u pomoć". Ako bi se dogodilo da u neku od tih krčmi iznenada nagrne neočekivano mnogo gostiju, onda sused ispomažu njenog vlasnika tako što mu pošalju devojke iz svog kontingenta.
Pozajmljene devojke su, naravno, svoju zaradu delile sa svojim gazdom.
Ovaj Holanđanin, gospodin Engelbert Kamfer, međutim ide toliko daleko da je na osnovu toga zaključio da je Japan bio "jedan veliki bordel"!
Žene – robinje svojih muževa
Žene tog doba, bez obzira na klasu, bile su vlasništvo svojih muževa, robinje svojih gospodara, i njihova najvažnija dužnost bila je da im neprestano ugađaju, a da bi opstale – da ga očaraju kad god bi on na njih obratio ma i najmanju pažnju.
Konkubine preteče gejši
Konkubine su bile žene koje su plemići držali kao stalne ljubavnice-kućanice, mogli su ih imati koliko su ih želeli, odnosno koliko su mogli da izdržavaju. Za njih je važilo da su "disale kako im je disao gospodar".
Bila je to filozofija koja će vek kasnije stvoriti gejše.
U ime Engleske u Indiji i Kini
Istočnoindijska kompanija, ili Engleska istočnoindijska kompanija, osnovana je 1600. godine za trgovinu sa Indijom, odnosno istočnom i jugoistočnom Azijom. Počela je kao monopolističko trgovačko društvo i prve postaje otvorila u Madrasu, Bombaju i Kalkuti. Njena glavna delatnost bila je trgovina začinima, a kasnije pamukom, svilom i drugim robama.
To je bila vrlo moćna korporacija koja se mešala u politiku i u 18. i 19. veku, u Indiji, ponašala se kao glavna sila britanskog imperijalizma. Bila je suštinska vlast u velikom delu potkontinenta.
Aktivnosti ove kompanije u Kini tokom 19. veka služile su kao katalizator ekspanzije britanskog uticaja, a njen ilegalni izvoz opijuma doveo je do prvog Opijumskog rata (1839-1842).
Krajem 18. veka postepeno je počela da gubi trgovačku i političku prevlast i 1873. prestala je da postoji.
