Kažu, javite se na mejl taj i taj i mi ćemo vam dati ganc novu tandžaru. Unapred se izvinjavamo ako ste bili te kurate sreće, a obaška nam je žao ukoliko "Vam se desila neka neprijatnost…"
U prevodu, ne odgovaramo za mrtve glave, jebiga, živi smo ljudi i mi Amerikanci, ko radi taj i greši, puška iz prvog čina obično opali u poslednjem. Pa koga pogodi, bolje bez one stvari, nego bez sreće, jer ako imaš sreće – možda ti ona stvar i nikne sama od sebe.
Naši aktuelni vladari, laki na obaraču, sve ovo vreme ne nalaze za shodno da nam uvaže bar jednu reklamaciju. Prašte njihovi rafali, kao za Novu godinu, a mi pod stolovima čekamo da šenluk prođe, pa da, za godinu-dve-tri-četiri-deset, izmilimo na sunce da uživamo u blagodetima premijerovih obećanja.
Ako neko ne stigne na vreme da se baci na patos ove balkanske krčme, pa mu naši revolveraši naprave rupu više u glavi, kome da se požalimo? Kako uzeti parafinsku rukavicu onima koje viđamo samo na televiziji, gde da nađemo svedoke zločina nad narodom, kad su svedoci ili ispod astala, usrani od straha za sopstvenu tintaru, ili su okrenuti leđima, u uzaludnoj nadi da će pobeći od sudbine koju nisu birali.
Vladajući kauboji ne uvažavaju reklamacije: kad je metak selektivne štednje stigao sirotinju i penzionere, dunuli su barut sa cevi i lakonski poručili – izabrali ste stranu još kod Okej korala, žute braće Klanton više nema, eno ih na But hilu, zauvek pokopanih u čizmama.
Njihov sjajni, niklovani bantlajn specijal kalibra 45 više nema takmaca. Vajat Erp je postao nedodirljivi šerif, braća sa rukom na koltu vrebaju svakog ko digne glavu, Dodž Siti je samo njihov.
Kalamiti Džejn, u međuvremenu avanzovala u ministarku, sada ima vremena i za erotsku promociju, cevi su se ohladile, treba uživati i prašnjavim i zagorelim kaubojima zadovoljnim čašom viskija naterati vodu na usta.
Nema više reklamacija, šta ste kupili, kupili ste, remingtonka ne odgovara za vašu nesmotrenost. Sklonite bližnje dalje od njenog nišana, jer je prst stalno na obaraču, nikad se ne zna čiji će mozak ofarbati plafon u salunu Kod pijanog revolveraša.
Eh, da taj pitomi istok nije tako brzo postao divlji zapad, možda bi se i našao neko da naredi: braćo Erp, ruke na sto, pa da vidimo ko smrdi na barut! Da utvrdimo ko je pritisnuo obarač koji nam ubija budućnost, kolateralnu štetu navodne borbe protiv Klantonovih i ostalih bandita.
Kao u onom vicu kad su Cigančići hteli da vide kako to tata pravi decu. Pa se sakrili pod krevet.
A Ciga navalio ko da mu je prvi put, krckaju daske, pa deci sve po glavicama.
– Stan' bre tato, ako boga znaš! Jedno praviš, četvoro će d' ubiješ!
Mi mu, da prostite, dođemo baš kao ti Cigančići. Dok tatko porađa nove reforme, rebalanse i hrli ka srpskom političkom Olimpu, nama koske pucaju. Što bi rekli filozofi, put ka raju popločan je našim glavama. I budućnošću naše dece.
Zato tako tužno deluje ono novogodišnje podvriskivanje i guranje sumorne sutrašnjice u litre alkohola. Već sutradan, kad maligani ispare, a šećer padne, ponovo će nam pući pred očima, kao remington tandžara bez kočnice na obaraču.
Ne tražite odštetu, reklamacija ne važi. Pocepali ste je još kod Okej korala.
