Svedočanstvo ustaških zločina (1): Večni strah od livanjske jame

0

Naslovna strana knjige: Ognjena Marija Livanjska
 

Odmah posle Drugog svetskog rata, ona je pobegla iz rodnih Rujana sa ruba Livanjskog polja i skrasila se nadomak Beograda eda bi kako izvidala ljute rane i zaboravila strašne uspomene pakla koji je preživela u jami Ravni dolac na Dinari. U tu živu grobnicu duboku pedeset metara, bacile su je ustaše na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941. godine, zajedno sa još 217 dece, devojaka i žena iz Gornjih i Donjih Rujana, među kojima su bili i njena majka Cvita, sestre Danica, Ubavka i Stana (imala samo tri godine) i brat Risto.

Nekim čudom i božjim proviđenjem, suprotno zakonima prirode i medicine, njih četrnaestoro je ipak preživelo i ostalo da svedoči o ustaškom zverstvu kakvo ne poznaje ljudski rod. Izvađeni su iz jame posle 45 dana, a osim, tada desetogodišnje Milice, među preživelima su bile i njena majka Cvita i najstarija sestra Danica. Miličino kazivanje sam zapisao u leto 1990. godine, u trenutku kad je u životu bilo još devetoro njenih sapatnika i velikomučenika iz jame Ravni Dolac. A osim nje, do danas su pretrajale još i Boja Radeta, rođena Lalić, koja i danas živi na periferiji Livna, i Mara Jurić, rođena Lalić, koja živi u Banatskom Despotovcu.

Evo potresnog zapisa o Milici Maljković:

 

Milica- milka Miljković
 

U predvečerje jednog jesenjeg dana 1955. godine, neko zazva odozgo iz planine sa vrh Kovioca i glas ode u Rujane da je u Dinari poginuo Mirko Maljković. Plećatog, prkosnog deliju koji se, oči u oči, trojice nije plašio, našli mrtvoga među stenama…
Onaj kome je bilo stalo da se oko toga ne diže prašina sve protumačio kao nesretan slučaj i postarao se da sa Mirkom u grob pođe i tajna o njegovoj smrti. Oni koji su mogli i smeli, nisu želeli da se oko toga bilo šta ispituje i proverava, a oni koji su želeli, niti su mogli niti smeli reč prozboriti. Ostala je tako samo sumnja da ona rana na stomaku nije "nesretni slučaj" i da ovaj gorolom koji je u dušu poznavao planinu, znao svaku škrapu i pećinu, nije mogao napraviti tako fatalnu i kobnu grešku da slučajno izgubi glavu u vrletima.

 

Velikomučenici

Pakao jame Ravni dolac, osim tada desetogodišnje Milice Maljković, rođene Bošković, njene četrdesetogodišnje majke Cvite i osamnaestogodišnje sestre Danice, preživele su i sestre Lalić, sedamnaestogodišnja Ljuba i osmogodišnja Mara, pa dvadesetogodišnja Janja Lalić, dvanaestogodišnja Bojana – Boja i jedanaestogodišnja Danica Lalić, mlade neveste Mara Bošković (u jamu bačena sa dvomesečnom ćerkom Milenom i dvogodišnjim sinom Živkom), Milica Erceg, zvana Galka ( u jamu bačena sa petogodišnjim sinom Ilijom), Stana Lalić (bila u osmom mesecu trudnoće i u jami pobacila mrtvo dete), Sava Kozomara (bila u drugom stanju i nekoliko meseci pošto je izvađena iz jame rodila dvojke, sina i ćerku, koji su, nažalost, tokom rata pomrli) i Gospava Bošković (takođe bila u drugom stanju i dva meseca pošto je izvađena iz jame rodila ćerku Ljubu, ali je i ona poživela samo dve godine – pokosila je ratna muka i bolest), kao i jedini muškarac, šesnaestogodišnji Gligorije – Gliša Stojić. Njihova kazivanja su potom, pored ostalog, nesumnjivo motivisala i Ivana Gorana Kovačića da napiše potresnu poemu "Jama".

 

Mara Lalić Jurić

Suprugu Milicu (ili Milku kako je svi zovu), rodom od Lalića, više ništa nije vezalo za Rujane. Shvatila je da je za nju to ukleti kraj i sa sinčićem Vladom se zaputila u Srbiju. Ostavila je neopojene grobove svojih najmilijih i silne rodbine Lalića, koja je završila na ustaškim stratištima u leto 1941. godine. Ostavila je crne uspomene na ono što je i sama preživela u jami Ravni dolac, nedaleko od mesta na kojemu je, eto, petnaest godina kasnije pod čudnim i nejasnim okolnostima skončao i njen muž Mirko.

Skrasila se u Surčinu kod Beograda. Stekla novi dom i imanje, podigla i oženila sina, dobila unučad, a rane iz rodnog kraja i dalje žive, krvare i bole. Grdni ožiljak na desnoj slepoočnici, gde mozak već gotovo pedeset godina samo koža štiti, jedan je od onih vidljivih tragova stradanja koje je preživela ova tvrda žena, ali su ožiljci u duši mnogo dublji i bolniji.

 

Porodila se u grobnici

Priču o jami Ravni dolac, vaskrsnula je Stana Crnogorac, koju sam našao u selu Čelebić u ljeto 1990. godine. Nju su kao mladu nevestu u osmom mesecu trudnoće (tada bila udata za Miću Lalića iz Rujana), bacili u jamu:
– Ne dam da me oni bace nego se zaletim i sama skočim – sećala se Stana Crnogorac. – Letim dugo kroz ledeni mrak u susret jaucima. Vitlaju oko mene aljine i čini mi se da dugo, predugo letim, da nikada neću ni pasti. Nikada se nijesam mogla sjetiti jesam li se onesvijestila prije nego što sam lupila na gomilu tijela…
Jednog dana ili noći – ko će više znati kad je dan, a kad noć – žignu me oštar bol u stomaku. Kao da me nož ubode. Ne znam koliko je sve trajalo i kako sam se, da prostiš, rastavila, je li mi ko pomogao u mukama ili nije, tek ja u toj golemoj grobnici rodih mrtvo žensko dijete. Bog ga imade na umu da se ne pati i ne skapava kao mi.

Ustvari, u svest devojčice, seljančeta koje je bilo tek zakoračilo u desetu godinu, najsnažnije se i urezao bol i patnja koji se rečima ne mogu ni iskazati ni opisati. Bol i strah, strah i bol – to je ono što večno pamti, što seva kao nož pri svakom pomenu rodnog kraja, pri svakom pomenu Livna, Rujana, rata i ustaša.

 

Sutra: Svedočanstvo ustaških zločina (2): "Neće biti dobro…"

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here