Crkva je podignuta na njihovom imanju i osvećena je 1929. godine. Iz ljubavi i zahvalnosti prema ocu, vladika je ovaj hram nazvao zadužbinom Dragomira Velimirovića, ne pominjući svoje ime. To je danas manastir Lelić.
Posle nekoliko godina od osvećenja, udari grom u crkvu i nanese neka manja oštećenja, pošto crkva nije imala gromobran. Jedan profesor bogoslovije u Bitolju, koga su zvali Peckalo, upita vladiku:
– Vladiko, je li istina da je grom udario u vašu zadužbinu u Leliću? Kako to, kao veliki duhovnik, tumačite?
– E, moj profesore! Nije to ništa – odgovori vladika. – Udario je grom u veliku carsku Rusiju, i evo 15 godina ne može da se oporavi. I ko zna koliko će još decenija proći dok se ne oporavi. Šta je mala crkvica u mom Leliću, prema velikoj pravoslavnoj Rusiji?
Vladika Nikolaj i Nikola Tesla, koji je bio svešteničko dete, bili su veliki prijatelji. Zvali su se imenjacima. Kada je Nikolaj 1927. godine bio u Americi, posetio je slavnog naučnika. Tesla ga je uveo u svoju laboratoriju i pokazao mu svoj novi izum. Stotine i stotine točkića i zupčanika se pokrenulo.
– Bože, imenjače, šta uradi ti to? Kakva je to sila što pokreće tolike točkiće? – upita zadivljeno Nikolaj.
– Imenjače, ti si školovan čovek, valjda znaš šta je to? – odgovori Tesla.
– Šta je to? – pravio se Nikolaj nevešt.
– Elektrika, imenjače.
– Kad si tako veliki stručnjak za elektriku, reci mi može li nauka otkriti da se ona vidi golim okom?
– Nikada – odgovori Tesla. – Dok je sveta i veka.
– Pa, što onda ljudi traže da vide Boga? Sila postoji i kad se ne vidi – na to će Nikolaj.
