Kažu da je Aleksandar Veliki jednom i sam rekao: "Nema više sveta da ga osvajam."
Moglo mu se. Imao je iza sebe argument i delo.
Ovde počinje problem. Ako se incidentom slučaja zoveš Aleksandar i još misliš da si veliki; da uskoro nećeš imati više šta da osvajaš, ne znači da ćeš završiti u Panteonu.
Mali ljudi grade iluziju veličine na iluziji praznih reči. Nešto malo veći, bolji i obrazovaniji, objašnjavaju narodu. Superiorniji demonstriraju, a oni, zaista veliki – inspirišu.
Zaista, veliki su znali da preokreću tok istorije. Davno je rečeno da je armija ovaca koju predvodi lav bolja od armije lavova koju predvodi ovca.
Ništa ne asociram, ne insinuiram, ne impliciram. Samo postavljam aksiom po kome veliki ljudi imaju velike ideje vodilje koje ne podležu kompromisima i šibicarenju.
Gubili su, pri tome, bitke, ali su dobijali ratove ili pak u njima ginuli da bi generacije posle njih kosile plodove. Čerčil je u engleskoj istoriji opisivan kao buldog bez koga bi Britanija pala u ruke nacista u Drugom svetskom ratu. Tukao se sa puškom u ruci u Bici na Omdurmanu (1898) u Sudanu; sledeće godine pao je u ropstvo u ratu u Južnoj Africi (uspeo da pobegne).
U vreme Prvog svetskog rata odgovoran je za katastrofalnu vojnu ekspediciju Britanije u Dardanelima (Turska). Vratio se u zemlju i kao običan vojnik tukao u rovovima u Francuskoj. Na početku Drugog svetskog rata (1940), kao premijer Britanije, iskrsnuo kao Feliks iz pepela – vodio je zemlju u pobedu protiv Hitlerovog nacizma. I šta god da je u životu uspeo ili omanuo, Drugi svetski rat ga je učinio nacionalnim herojem. Za sva vremena.
Veliki državnici (i ljudi) gube bitke, ali dobijaju ratove zato što imaju nacionalnu ideju i zube buldoga. Mali državnici (i ljudi) gube i bitke i ratove zato što nemaju nacionalnu ideju i ne veruju ni ono što govore. Šibicare! Igraju na žici. Pale levi "žmigavac", a skreću desno.
Politika šibicarenja je kratkotrajna zabava.
"Dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane" ne pije vodu u današnjem svetu. Svi te očas pročitaju i nisi više nigde. Ne može ovaj mali Aleksandar Veliki da bude do ušiju zaljubljen u EU, a Putinu prodavati frazologiju o slovenskom bratstvu itd. I ako negde još nešto nije jasno, evo i Edvarda Kukana, šefa delegacije za odnose sa Srbijom u Evropskom parlamentu: "Mi smo kazali Aleksandru Vučiću, još pre nego što je postao predsednik Vlade, da nas uznemiruje domet saradnje Srbije sa Rusijom (Južni tok?). A on nam je svima dao uveravanja da će se potruditi da ta saradnja ne pređe nivo preko koga bi mogla da nanese štetu ambicijama Srbije da uđe u EU."
Ima li još neko pitanje?
