Valjda da se ne zamere onima koji su zbog "dostojnog" ukopa bližnjeg zaglibili u dugove toliko da im je bilo bolje da se nisu ni vratili sa groblja. I, naravno, da im ne zamere rođaci, komšije i ostali "dobronamernici".
– Sve mu otac ostavio, a on ni parče pečenja za dušu da iznese, rđa…
Mnogima umrlice po banderama dođu kao svojevrsni fejsbuk, a sahrane odlična prilika da se pojede, popije, a bogami i pri kraju i po pesmi udari.
– Voleo je i pokojnik da zapeva, bilo bi mu milo da nas sad vidi…
I tako se, dabome, nađe opravdanje za svaku svinjariju kraj večnog konačišta, virka se na sat ("al’ je pop oteg’o…"), merka se busija bliže astalu, skakuće se s noge na nogu u očekivanju da prvi busen zvekne o sanduk i da se narod pri’vati jela i pića.
– Ma glupost je teška sve ovo – hukće familija kad prebroji šaku para koja ostane posle sahrane. – Al’ čik da prvi povučeš nogu, ispirali bi usta s tobom dok si živ.
I tako, što reko Radašin, budalasta i antihrišćanska, pa i anticivilizacijska "tradicija" dubokih korena ne da se iščupati. Spustiti u zemlju mrtvaca (Bože me oprosti) u sanduku od 4.000 evra, a umesto grobova graditi vikendice može samo narod koji se odavno odvojio od pameti.
I od vere, naravno.
– Na žalost, nemoćni smo i mi sveštenici. Da narediš narodu – ne možeš, napravićeš samo gore. Da ne uzmeš nešto s groba – ne ide, uvrediće se. Ostaje nam samo nada da će ih Bog opametiti – kaže mladi sveštenik, u pola glasa.
Posle krkanluka na groblju, sledi nastavak za odabrane – kod kuće. Žurka u čast pokojnika, da se familiji "malo odagnaju tužne misli". Tako su jednom uzvaniku koji je baš zaseo poručili da mu se ne isplati da ide, "jer će sad i sedmodnevni parastos".
Dežurni grobljanski humoristi, kojima se među krstačama naglo probudi duhovitost, obično zagrle rakijsku ili pivsku flašu pa krenu:
– Ja sam ocu i majci kupio i grobno mesto, i spomenik, sve. A, ostalo je na njima…
Ili:
– Mislio sam da mog Milinka sa’ranim u dudovom sanduku, da dobije boju.
A, ima i pasioniranih kladioničara:
– U "Brazilu" kvota 1,2 da će Vidosava, kad umre, morati da nosi pop, jer mu niko neće doći na sa’ranu. A ako i dođu, to će biti one njegove šljokare iz firme – kad navale vinske mušice, moraće pop da čita opelo sa pčelarskom opremom.
I tako se ucveljena masa, čast izuzecima, sita ismeje na mestu gde normalan svet obično plače. Ma nek ide po redu, kažu ako je umro neko stariji. Joj, ne d’o Bog nikome, skrušeno ponavljaju ako je u pitanju neko mlađi.
I tako narod bude sit, a i pokojnik na broju. Do sledeće žurke.
– Ajte, bre, ljudi kući polako, neće on nigde!
