Pri služenju jedino su pojedine stihide na staroslovenskom, pojedini manji delovi se ponekad služe na engleskom, dok se u crkvi Sabora svih svetitelja u Misisagi jednom mesečno, sa početkom u 8.30 ujutro, održava služba na engleskom.
Nije naročito posećena, mora se istaći, možda i zbog ranog početka, iako se zna da se određen deo vernika oseća bolje i komfornije kada prisustvuje službi na engleskom jeziku.
Za službu na staroslovenskomDr Radomir Baturan često polemiše sa onima koji, po njegovom mišljenju, "nisu svesni da je jezik ritam duše, a igra ritam tela". – Glasao bih za staroslovenski u crkvama, na službama, jer je to jezik svih Slovena. Ako neko kaže: "Pa pastva to ne razume", za mene je to kvazirazlog: jer služba je više zvučna, muzička, ona se doživljava metafizičkim čulom, služba je muzika. Tako isto i kad kažu da nove generacije ne razumeju srpski. Roditelji tu jednostavno skidaju odgovornost sa sebe, a neće da se potrude da im deca nauče srpski. U svakom slučaju, protiv sam engleskog u našim crkvama, jer mi smo Srpska crkva, pa sledstveno tome treba da u crkvi govorimo srpski jezik. |
Jedno vreme i u crkvi svetog Save na Riveru vladala je takva praksa, ali se odustalo od službe na engleskom jer, kaže otac Vasilije Tomić, sveštenik te crkve, nije bilo velikog interesovanja.
Treba takođe reći da i u crkvi u Misisagi i u hramu Svetog Save na Riveru veći broj vernika čine tzv. novodošli (oni koji su u Kanadu stigli devedesetih godina prošlog veka) i da time mnogi objašnjavaju još uvek preovlađujući srpski jezik.
Iz razgovora sa vernicima, koji i redovnim odlaskom u crkvu utvrđuju svoju veru, da se naslutiti da svoju crkvu doživljavaju kao neotuđivi deo svoga etničkog i nacionalnog bića. Da li, međutim, Srpska crkva ima zadatak da čuva srpski jezik i kulturu i na severnoameričkom kontinentu uopšte, i koliko u tome uspeva? Kakav položaj u svemu tome ima staroslovenski?
Kao i u svemu kod Srba, i o ovim temama mišljenja su različita. Protojerej-stavrofor Prvoslav Purić, starešina crkve Sabora svih svetitelja u Misisagi, ističe da "crkva ovde, pored uloge da bogotražitelji nađu i Boga i sebe, ima i zadatak da čuva srpski jezik i srpsku kulturu":
– Crkva je neotuđivi deo našeg narodnog bića i smatram da se u srpskim crkvama treba služiti na srpskom jeziku. Međutim, pošto je dosta vernika koji ne znaju srpski, neophodno je nešto kazati i na engleskom, da se oni ne bi osećali odbačenim i zanemarenim. Sad se postavlja pitanje – zašto se jezik gubi? Odgovor je u porodici i okolnostima. Jezik kreće iz porodice, koliko ga i kako ona razvija i čuva, toliko se održi i zna. Naravno, ovde se mora podvući značaj porodice. U ovoj državi porodica se razbija, svi trče za materijalnim, a gube nešto što je mnogo vrednije. Samo neki, uz velike žrtve i velika zalaganja, sačuvaju srpsku porodicu.
Ostanimo svojiSlavojka Dragičević je već 20 godina u Kanadi i sebe s ponosom zove vernikom. – Crkva je parče neba na zemlji. Ako u crkvi ne mogu da čujem svoj jezik, onda moram da se zapitam: ko sam ja, kome pripadam. Danas, ovde, nema opravdanja za našu decu da ne znaju srpski. Roditelji su im u proseku mnogo obrazovaniji od starijih generacija, postoje srpske škole, deca više i češće odlaze u Srbiju nego stare generacije. Nema veze koliko je neko u Kanadi, treba da bude ono što jeste. |
Protojerej-stavrofor Vasilije Tomić, paroh crkve Svetog Save na Riveru i nove parohije Svetog arhangela Gavrila, za "Vesti" kaže:
– Moramo da se borimo za očuvanje nacionalnog identiteta. To je potpuno jasno. Ali reč božju moramo da saopštavamo na jeziku koji je razumljiv vernicima, našoj pastvi. I to važi i za primedbe da je crkva odustala od staroslovenskog na liturgijama, i da se propoveda ili vrši služba na engleskom. Ne može se od crkve tražiti da trči pored puta i mimo života. Drugo je pitanje zašto nam pojedini vernici ne znaju srpski. Zašto deca ovde ne znaju srpski? Odgovor je jednostavan. Zbog svojih roditelja koji nisu svesni svojih korena, koji ništa ne čine da i svoju decu osveste i da ih nauče i maternjem jeziku.
Po mišljenju Miroslava Jovića, pitanje očuvanja srpskog jezika je i pitanje očuvanja Srpske crkve.
– Mi smo na staroslovenskom primili hrišćanstvo i to ostaje naš liturgijski jezik koji smo sačuvali skoro dva veka nakon reforme jezika, a ovde neki ne mogu da očuvaju svoj jezik ni 20 godina nakon dolaska. Druga je stvar komunikacija u crkvi. Za komunikaciju izvan liturgije može se koristiti engleski, jer je to jezik sredine u kojoj se živi. Ni liturgiju, ni propovedi ne bi trebalo držati na engleskom, a ako se na taj način žele uključiti oni koji ne znaju srpski, to je uzaludan posao, jer oni su izgubljeni i za srpski narod i za srpsku crkvu. Jezik je stariji od vere. Kroz jezik nam se vera ukazala, a kroz nove jezike mogu da nam se ukažu i nove vere. Sveti Sava je to vrlo dobro znao kad se borio za autokefalnost Srpske crkve. Još samo da dodam da će se svi pojedinci i sve crkve koje pređu na engleski jezik utopiti u Američku pravoslavnu crkvu.
Mile Kotarac smatra da je vera najbitnija, važnija od jezika.
– Više ne obraćam pažnju na to na kom jeziku se služi služba. Smatram da, ako su u većini vernici koji znaju srpski, služba bi trebalo da bude na srpskom. Ako vernici u većini govore engleski, onda bi trebalo služiti službu na engleskom.
Njegova supruga Biljana uključuje se u razgovor, iznoseći sećanje iz svojevremenog razgovora sa svojom pokojnom kumom.
Razumevanje i za buduće generacije
Sandra Miskin, čije dve ćerke i suprug Jovo takođe redovno odlaze u crkvu, smatra da je važnije sačuvati veru nego jezik. – Vera nas još više definiše nego jezik. Meni lično više se sviđaju službe na srpskom, ali se isto tako nadam da će crkva imati sluha i da će za naše buduće generacije organizovati službe i na engleskom. |
– Ona nije govorila, niti znala srpski, rodila se u Kanadi. Međutim, rekla mi je da nije volela liturgije na engleskom, jer ih nije razumela. Dakle, ona koja nije govorila srpski, a čiji je engleski bio savršen, nije osećala liturgiju ako nije bila na njenom zaboravljenom i potisnutom maternjem jeziku. I sama se bavim time, pokušavajući da to objasnim.
Ljilja Lolić je sa svojom porodicom, sinom Lazarom, ćerkom Ljubicom i suprugom Acom, redovno u crkvi.
– Volela bih da se liturgije služe na crkvenoslovenskom. Nekako osećam da je to jezik naše crkve. Naravno, propovedi da budu na srpskom, jer to je naše, to nam je blisko. Kada čujem engleski u crkvi, nekako mi je to bez topline, tvrdo, tuđe nam je to. Čini mi se da nije došlo ovoliko naših ljudi ratnih devedesetih, mi bismo u crkvama izgubili srpski. S tim talasom novodošlih povratio se i srpski jezik.
