Kaznu je nedavno izrekao Vrhovni sud Kosova, kojim predsedava sudija Euleksa. Sokolj Bitići i Ejup Kabaši osuđeni su na po dve godina zatvora, a optužnica nije postavila pitanje dalje sudbine osmoro muškaraca iz Opteruše, među njima Dragičinog supruga Mladena i maloletnog sina Nemanje, koji su kidnapovani i ubijeni.
– Da su kažnjavali Srbe sigurno bi ih osudili na više godina. Ako me opet zovu iz suda, kazaću im: na ovakav način, pustite ih odmah, ne radite ništa – priča za "Vesti" vidno potrešena Dragica.
Tog 17, 18. i 19. jula 1998. u Orahovcu, Retimlju, Opteruši, Zočištu i Velikoj Hoči kidnapovano je 110, a potom ubijeno 43 srpskih civila.
– Nismo slutili da će se desiti ovako nešto. Nedelju dana pre toga, došao je kod nas predsednik sela Hadžija Mazreku da se dogovori sa mojim mužem i stricem. Kazao je – nije dobro ni za vas, ni za nas. Ako sa vaše strane ne dođe milicija, ja ću sa naše da vas sačuvam. Ovde je deset srpskih kuća, a 260 naših. Moj suprug je dao reč, a Hadžija – besu. Posle nedelju dana su nas napali – seća se Dragica.
– Bilo je strašno. Deset noći svi mi Srbi iz sela spavali smo u našoj kući, sve dok nam jedne noći nije isključena struja. Iz dvorišta se začuo glas – O, Deno mos dilj… To je bio glas komšije Jupe (Ejupa Kabašija). On je kazao mom suprugu Mladenu da ne izlazi. Odmah su počeli da pucaju na kuću. Tek ujutru su stali. Brat od strica me je pogledao i kazao – Dragice, mi smo gotovi!
Kada su izašli napolje, priča Dragica, zatekli su puno dvorište.
– Svi su bili obučeni u uniforme. Tada nisam ni pomislila da gledam i da pamtim lica tih ljudi, ali mi je u tom trenutku komšinica rekla: – Dragice vidi, Hadžija prvi ušao u dvorište. Bio je u crnoj uniformi, na glavi kačket okrenuo naopako. Posle je priznao sve na sudu. Rekao je – nije mogao da nas spase.
Neću da odustanemPrvi put kada sam otišla na suđenje, smrklo mi se kada smo ih videla. Sve su to poznata lica. Onda sam se odjednom trgnula, i kažem, neću da se dam dok mogu. I najviše su možda grešile žene što nisu išle da svedoče da se bore. Ja neću da odustanem, kaže Dragica Božanić. |
U četiri godine drugom procesu za ratni zločin, Dragica Božanić je redovno išla u Prizren na sva suđenja, a njeno svedočenje je prihvaćeno kao verodostojno. Posle šesnaest godina živo se seća svakog detalja; kako ih su ih iz dvorišta njihovim traktorom odvezli dalje, u selo Pećane. Seća se kuće bez vrata i prozora, u čiji su podrum odveli muškarce, a žene na sprat. Seća se i lekara koji je došao sutradan i pitao trebaju li kome lekovi.
– Tu noć je došao jedan što su ga zvali učitelj, pozvao me je u hodnik. Tamo, na kraju je sedeo moj suprug na stolici i pisao. A sve krije obraz plav od modrica. Dao mi je pismo i rekao da ga dam Čedi ili Zoranu kada stignem u Zočište. Tamo su nas žene odveli kada je već bio mrak i rekli da usput javljamo odakle smo. Tako smo mi išle uz put i vikale "nemojte da pucate, mi smo žene iz Opteruše". Kada smo stigli do škole, dala sam pismo tom Zoranu. On ga pročitao i kaže:
– Dragice, sestro, za Mladena bih i ja sve uradio, ali da vidim sa ostalim da li će oni da to prihvate.
Posle su mi rekli da su razmišljali dugo i da nisu prihvatili.
|
Procesuiranje ratnih zločina na KiM (1): Za osam ubijenih dve godine zatvora |
Posmrtni ostaci ubijenih civila ubijenih u napadu tzv. orahovačke grupe, pronađeni su u masovnoj grobnici Volujak (28) i masovnoj grobnici u Mališevu (12). Među njima su identifikovani i posmrtni ostaci Mladena i Nemanje.
– Teško i tužno i sve kako vreme prolazi, sve gore mi je. Ne znam da li je prevelika tuga, ali nek mi Bog oprosti, ne mogu da kažem da ih nema. Ne mogu i ne mogu. Razmišljam, suprug je bio bubrežni bolesnik, i možda ga nisu lečili, ali sin i ovi drugi koji su jači! Nadam se da je i dalje živ, i da su ga odveli negde u Albaniju. Bio je lep, mlad zdrav, možda je živ.
Nemojte mamu da dirate!– Nas žene nisu dirali, ali su me ispitivali. Molila sam da ubiju mene i supruga, samo sina da mi puste. Pitali su me – zašto je tvoj sin tako mlad ostao kod kuće? A samo kada se setim… Suprug i ja smo ga slali da ide kod sestre u Prizren, a Nemanja nije hteo da ostavi majku, oca i babu. I taj dan, kada sam ga poslednji put videla, krenuo je dva koraka ispred mene, pa se vratio i kaže – nemojte mamu da mi dirate. Nije on razmišaljo za njegove godine, nego za…, završila je u suzama rečenicu majka Dragica. Kome palim sveću– Preuzeli smo kosti i sahranili ih u Beogradu, na Orlovači gde su i svi drugi sahranjeni. Ali, ne mogu da se pomirim sa tim da su to kosti od mog muža i mog sina i kajem se što sam prihvatila. Danas ne mogu ni da odem da im zapalim sveću kada hoću. Mi smo ovde, a sin nema kola, nema ni para da kupi jer ne radi – priča Dragica koja sa starijim sinom i njegovom porodicom živi u skromnoj kući u Međulužju kod Mladenovca. |
SUTRA – Procesuiranje ratnih zločina na KiM (3): Crveni krst nas je napustio u Prištini
