Toliko o nemešanju politike u sport i o doslednosti svetskih sportskih organizacija koje gaze i sopstvene zakone. Uz obrazloženje da jadne, nejake i nepriznate monstrum državice ne treba kažnjavati zabranom da teraju loptu.
Nas su onih devedesetih godina, kao poslednji ološ, vraćali sa aerodroma, jer im se, eto, nije svideo Sloba i jer smo, kao bajagi, gnječili nesretne Šiptare.
Godinama smo se koprcali i vajkali dok se gospodari svetske lopte nisu smilovali da nas vrate među "normalne".
Velika Albanija, gle čuda, tih problema nema. Za Uefu nema ništa strašno u tome što lično albanski premijer pun ponosa pohvali primitivce koji nasrnu na srpskog fudbalera samo zato što je hteo da sa terena skloni monstrum-zastavu da bi fudbal nastavio da se igra.
Uefa ne vidi ništa problematično u tome što rulja opkoli srpsku ambasadu u Tirani, što albanski fudbaler srpske kolege naziva "škijama nedostojnim da taknu svetu zastavu", što izvesni Džaka, jedan od aktera svinjarije u Beogradu. pozdravlja u Švajcarskoj nacističkim pozdravom…
Mlada nacija, a mladost je, jelte, ludost… Neka ih, nek se igraju deca…
Dugo su Platinijevci dumali šta da rade s nama i s plemenskim narodom nadaleko slavnom po Žutoj kući i sivim Hodžinim bunkerima. I šta su odlučili? Da je najteži greh gostiju bio taj što su odbili da nastave da igraju, MADA JE UEFA NA TOME INSISTIRALA.
Dron koji nosi krpu sa kartom fantomske (da li?) tvorevine, nastrtaj na srpskog igrača, sve je to, procenili su u Nionu, mačji kašalj u odnosu na Bogdanova i ekipu, dežurne huligane, za koje javnost osnovano sumnja da za nekog rade.
Na srpsku štetu naravno, a za koga rade… Ko će ga znati, šareno je to društvo koje nam obigrava oko glave, od okupatora pa do domaćih evroizdajnika.
Setite se Đenove, kada je već pomenuti Bogdanov sa cvikcanglama u ruci zajahao ogradu tribine. Niko nas nije zvao ni molio da se vratimo na teren, sudija (nam) je ekspresno svirnuo kraj, a epilog se zna: drastična kazna koja nam je dodatno sasekla i ono malo paperja na orlovskim krilima.
Niko tad nije pitao gde su bili karabinjeri, kako je maskirani grmalj uneo cvikcangle na stadion i zašto je zakazalo obezbeđenje. Jer, karabinjeri i žandarmi nisu isto, ovi prvi su Italijani, a ovi drugi Srbi.
Po novokomponovanoj logici svetskih sila, ovi drugi nikako ne mogu da budu u pravu, kao što su Srbi bili krivi i ’14. i ’44. i ’99… Samo što se prave ludi i glume pobednike, a to bivše, sadašnje i buduće okupatore dovodi do ludila.
Došlo je vreme da se okupatori do kraja raskusuraju s nama, da zanavek završe ono što su kroz vekove pokušavali, ali smo se mi, krvavi i ranjavi, uvek nekako migoljili i preživljavali.
Rat se preneo na terene, fudbalske, rukometne, treba nas poniziti pred milionima koji bulje u TV ekrane. Po mogućstvu, gurnuti nas u duel sa vekovnim krvnim neprijateljima, njima dati mač, a nama vezati ruke.
Zato, ne pričajte nam, drugosrbijanci, bajke o srpskoj paranoji. Nas iskreno, strasno i žestoko mrze mnogi i nema nam spasa ako se ne budemo branili, pameću, zubima, noktima, čime imamo.
Za početak, ne dajte da nas gaze razne Uefe, Fife i Mokovi. Ne čekajte da vam Veliki Vođa odredi i kad smete na pišanje.
Budite ljudi, budite Srbi.
