U davna vremena komunističke vere ljudi su ginuli u borbi za slobodu i ostvarenje ciljeva revolucije ponoseći se time što su već nekoliko godina kandidati za člana komunističke partije. Kakvi su sve ispiti bili pred kandidatima za člana nekog centralnog komiteta? Biti kandidat nije bilo lako.
Srbija je sada dovela sebe u situaciju da se bori svim silama da postane kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Mnogo toga podseća na nekadašnju kandidaturu. Režim u Srbiji treba da prođe razna iskušavanja i ispunjenje različitih uslova. Pre svega, mora se još jednom odblokirati sada već "odblokirani" sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji se posle toga tek mora ratifikovati. Moraju se Haškom tribunalu predati Ratko Mladić i Goran Hadžić… Tu je i očekivanje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu o samoproklamovanoj nezavisnoti Kosova. Srpski režim je to slavio kao svoju veliku diplomatsku i državnu pobedu i sada sa strepnjom očekuje ishod. Ili?
Zanimljivo je stoga šta o ovom problemu misli uticajni Stiven Majer i "Glas Amerike": "Imate tri moguća rešenja suda: u prilog Srbije, protiv nje i u prilog nezavisnosti Kosova; takođe je moguća neodređena odluka podložna raznim interpretacijama, što bi značilo da svaka strana svojim tumačenjem može da proglasi pobedu. Ukoliko izgubi, Vlada Srbije može da kaže da je učinjeno sve što je moguće, ali bezuspešno, i da sada treba staviti na stranu kosovsko pitanje i krenuti dalje u pravcu evroatlantske integracije.
Možda takav stav priželjkuje i sam predsednik Tadić, koji je nedavno rekao da Srbija mora da bude fleksibilnija u pogledu Kosova. Ukoliko, s druge strane, Srbija pobedi, kosovski Albanci neće prihvatiti tu odluku i onda smo opet tamo gde smo bili ranije, na samom početku. Mislim da je Srbija napravila grešku iznošenjem kosovskog slučaja pred MSP, osim ako Beograd u stvari nije želeo da ga izgubi, i tako se oslobodi tog problema".
U prilog ovakvih razmišljanja i problematizujući moguću kandidaturu Srbije za EU govori i Đulijano Amato, predsedavajući Međunarodne komisije za Balkan i bivši premijer Italije. Beograd, po njegovom mišljenju, u kvalifikacijama za kandidaturu i članstvo mora da pokaže "svu svoju jačinu i mudrost tako što će priznati nezavisnost Kosova i reći svojim građanima da je njihova zemlja i bez Kosova dovoljno velika i da nema više smisla trošiti vreme, energiju i emocije na odbranu nečega što pripada prošlosti, a ne budućnosti, te se treba okrenuti nečem drugom".
Ovaj političar i visoki činovnik EU tvrdi takođe "da više nije realno očekivati" da se prijem Srbije dogodi 2014. godine. Većina državnika u Evropi jasno pominje da se ništa u vezi sa članstvom Srbije i ostalih zemalja zapadnog Balkana neće dogoditi pre 2020. godine: "Srbija, Crna Gora i Makedonija treba da budu zadovoljne viznom liberalizacijom".
|
Od zemlje se očekuje da bude sve manja i manja |
Od toga kada će se Srbija kandidovati zavisi koliko će dugo i ponosno nositi ime kandidata. Nije malo,već rekosmo, biti kandidat! Što duže budemo kandidati, to ćemo se više kaliti i čeličiti i bivati sve manji i manji, a ipak ponosni što smo i bez Kosova i Vojvodine "dovoljno veliki". Tomislav Nikolić, kao predstavnik svojevrsne neopozicione i nadpozicione stranke, tim povodom iznosi osoben predlog: "SAD i zemlje koje su za nezavisnost Kosova, više ne bi trebalo da ucenjuju, već da puste Srbiju da uđe u EU sa Kosovom kao njenim delom, pa da onda posle razvijaju pokrajinu, kao što će razvijati Vojvodinu".
Čak i takav nadaleko poznati i priznati poznavalac međunarodnih prilika i odnosa i tako strastveni i izvorni privrženik evroatlantskih integracija, kao što je T. Nikolić, ocenjuje "da je zbog rigoroznih procedura Srbiji potrebno sedam do osam godina za ulazak u EU".
Sudeći po raspoloženju ključnih evropskih država Nemačke, Francuske i Velike Britanije EU neće naredne decenije biti raspoložena za uključenje nekih novih država u ovu organizaciji, sa izuzetkom Hrvatske, eventualno. Utoliko je čudnije insistiranje Srbije na brzoj aplikaciji za kandidaturu u EU. Naravno, moguće je da se sa ovakvim postupkom žuri da bi se otklonili mogući unutrašnji sukobi i rasprave posle lošeg ishoda pred Međunarodnim sudom pravde kada bi se Srbija morala odlučiti da faktički i pravno bez Kosova podnosi kandidaturu.
Ostaje nejasno zašto se Tadić za dobijanje ovakve odluke nije obratio Skupštini Srbije da bi se i u njoj videlo ko je zašto i koliko i kako i otkad za evropske integracije. Bila bi to prilika za konsenzus ili pak za jasno raščišćavanje i deklarisanje na političkoj sceni.
Sa neposrednim podnošenjem kandidature režim u Srbiji je odigrao svoju poslednju evropsku kartu i postigao svoj poslednji "veliki uspeh". Sada će građani Srbije konačno moći da shvate i vide kako su se ti uspesi odrazili na njihov život i koliko im je bolje.
Srbija će bez izgovora i velikih iščekivanja, dičeći se ulogom kandidata, morati da se suoči sa istinom o svom životu. I da Srbi konačno saznaju koliko treba da budu mali da bi bili dovoljno veliki za Evropsku uniju.
