Semafori sa novim sijalicama (onima koje troše mnogo manje energije) i mat licima u gradovima širom Amerike već su bili uzroci teških saobraćajnih nesreća, a u Ilinoisu je jedna žena i poginula, jer semafor nije jasno pokazivao ko ima zeleno, a ko crveno svetlo. Razlog? Sijalice u semaforima ne troše dovoljno energije koja bi ih zagrejala i tom toplotom otopila sneg na semaforu.
Slučajeva je na pretek, u Minesoti, Indijani, Viskonsinu, Severnoj Dakoti, baš tamo gde snegovi beli opet veju. Tako je sva ušteda na energiji (kažu da ove sijalice troše 90 odsto manje struje od običnih) postala besmislena u poređenju sa izgubljenim životima i materijalnom štetom izazvanom u udesima.
Sada se odgovorni trude da razreše problem, tako što će postavljati zaštitnike, dodavati uređaje za zagrevanje ili pokrivati sijalice vodootpornim materijalima.
Ne znam, ali mislim da bi bilo jevtinije da se samo vrate stare lampe, makar dok ispitivanja u laboratorijama ne dokažu efikasnost novih, a nove neka se i dalje koriste na Floridi, u Teksasu, Arizoni, Novom Meksiku. Tamo neće uskoro vejati.
Drugi drastičan primer je iz poslovnog centra Čikaga, u kome su na tek useljenoj novoj poslovnoj zgradi sa najvišim sertifikatima iz oblasti zaštite životne sredine, posle prvog većeg mraza popucala stakla na skoro svim ulaznim vratima. Vrata su napravljena po visokim standardima uštede energije, staklo je takođe obasuto najvažnijim potvrdama i licencama, ali nije izdržalo ni jednu dugu mraznu noć, u kojoj je temperatura sišla ispod 25 stepeni Celzijusa. Srećom, prozori se još dobro drže i na njima se, za sada, sneg ne zadržava.
U Barington Hilsu, malom mestu na severu Čikaga, neki i stvarno hoće da ugase svetla. Okupljeni oko organizacije "International Dark-Skdž Association", zeleni su rešili da u ovom mestu sa 4.000 stanovnika utule svetla, kako bi oni koje to zanima videli pravu noć i zvezdani, mlečni put na nebu. Meštani su se, logično, pobunili i formirali organizaciju HALO (Homeonjners Against Lighting Ordinances), pa sada mitinguju sa jednostavnom namerom da u svom mestu ne žive u mraku. Ko hoće mrkli mrak, može da se tera u Pakistan, Afriku, Avganistan ili neku bližu pustinju.
Priča asocira na onu iz 1931. godine, iz takođe i tada depresivnog Detroita, kada su gradske vlasti gasile svaku drugu sijalicu (ne znam da li su koristili sistem par-nepar), s namerom da smanje budžetsku potrošnju. Logično, broj udesa i mrtvih se drastično povećao, pa je Detroit ponovo zasijao.
Bekstvo u mrak izgleda da postaje trend u Americi, koja mnogim krajnostima već odavno zapanjuje svet. Ko zna, možda ćemo zbog ove teške krize češće prizivati nebo, zagledani u Sunce, Mesec, Danicu ili Malog i Velikog medveda. Iščašićemo vratove u svakom slučaju, ali nam se vid popraviti neće.
