Onda smo krenuli smirujući deo koncerta. Nisam džabe studirao FDU, poznajem dramaturgiju, i to se stručno zove antiklimaks. Hteo sam veliki ventilator, da mi napravi efekat na "Vetar duva, duva, duva", ali su sva tri u gradu bila zauzeta. Nema veze – željeni efekat intimne atmosfere, svirke na plaži, u autobusu na ekskurziji, ali za 20.000 ljudi, je postignut. Pa smo horski nastavili "Dva dinara druže". Poduži uvod srceparajuće muzike i budalaste priče o malerima, pa ide "Nemoj srećo, nemoj danas".
Godinama nas fanovi teraju da u set vratimo prelepu baladu Enca Lesića "Rekla je" (trebalo da peva Zdravko Čolić). Priznajem da sam u početku bio protiv, zbog usporavanja koncerta. Ali su toliko insistirali da sam javno obećao da ću je otpevati. I bili su u pravu. Pesma je izazvala prave ovacije.
Onda smo ubrzali. Sledio je "Al Kapone" i onda standardni hitovi "Avionu slomiću ti krila" i "Amsterdam".
Već na probama smo se složili da je ofucana priča o okupatorima (kojih u Srbiji ima ko govana) kojima se pesma dopala, ali nisu razumeli tekst, pa im ga ja (tolerantan, dobro vaspitan, hoću u Evropu, učim strane jezike) otpevam na svahili engleskom. Rekao sam da će okupatori morati da uče ruski! Kaća mi je našla profesorku ruskog Natašu, a ona mi je, uz konsultacije sa koleginicom iz Rusije, prepevala dve strofe i refren na ruski. Kako je na tonskoj probi, kao i na koncertu bio ruski ataše za kulturu, i on je dao svoje stručne savete. U skladu sa novim vladinim merama o uvlačenju Rusima u guzu, dve strofe i refren sam otpevao na lošem ruskom jeziku, ali je pravi delirijum nastao kad sam uzviknuo "Kaljinka, kaljinka"! Još kad vam kažem da su u izvođenju "Amsterdama" učestvovali prvaci Slovenije u žongliranju Blaž i Matijaž – majstori svoga posla, usput i gutači plamena, onda možete da zamislite kako je sve izgledalo.
E, onda bez priče ka brzom kraju! Prvo, ubitačni "Krilati pegazi" (užasno teški za pevanje), pa "Ostaću slobodan" i "Gde si u ovom glupom hotelu" da dotuče preostale.
U finalu "Kada padne noć". Džindžerovih pet minuta da pokaže da je svetski kalibar.
Urnebes! Presrećan sam i kažem ljudima da su svi članovi "Riblje čorbe".
Na "Anđelu" su parter, tribine i lože bile na nogama. Od pirotehnike koristimo vatre, iako su mi rekli da ne smemo.
Siđemo sa bine. Pravi, pravcati bis.
Izlazimo Džindžer, Nidža i ja. I sa svim polako i emotivno "Bože, koliko je volim".
Pitam ljude koliko je sati.
– Oko pola jedan – čujem iz fan pita.
Dobro je, još uvek imam 56.
"Kad sam bio mlad" ozbiljno stavlja u pitanje stabilnost "Arenine" arhitekture. Sviram akustaru.
"Ostani đubre do kraja". Sviram opet gitaru, malo da sakrijem stomak, više zato što dobro zvuči.
Onda se desilo čudo. Ne verujem da na svetu postoji grupa koja je doživela takvu čast i poštovanje. Ljudi su sami počeli:
– Daješ da te vole…
– Pa kad ste počeli, nastavite -rekao sam.
I oni su nastavili. I otpevali celu pesmu. Mi smo bili slušaoci.
Niko nema ovakve ljude!
U "Areni" su bili Srbi, gosti iz Kanade, Amerike, Švajcarske, Rusije, Bugarske, Rumunije, svih bivših JU republika, svih veroispovesti i svi smo bili isti bend.
Goran je hteo da zaprosi Oliveru baš na našem koncertu. Prihvatio sam, Gane je rekao da će biti zviždanja, ja suprotno, kladili smo se u sića lovu. Gane je izgubio. Nije to javno snimanje emisije "Sve za ljubav", već prava ljubav, budući brak i porodica. Poželeo sam im puno dece. Znaju tehnologiju.
"Ljubav ovde više ne stanuje" je pokazala da je naziv netačan jer je "Arena" zaista bila puna ljubavi.
Svirali smo skoro dva i po sata. Uživali smo svi. Prošlo je za sekund.
"Dobro jutro" – suvi led, konfete, prava beogradska tašmajdanska pesma.
– Ovo se dešava jednom u životu! – zahvalio sam se ljudima i sišao s bine dok su moji prašili još pet minuta.
Onda smo urlali i grlili se u garderobi od sreće.
