Filip Rodić: Pojas i Prsten

Imam brata u Jordanu. Nije pravi brat nego, kako bi u Jordanu rekli, brat od različite majke. Doduše, i od različitog oca. Štaviše, njegov otac mi je vršnjak, pa mi i ne bi mogao biti otac. Ali Jasin mi jeste brat. Uvek mi se našao kad je trebalo. Na primer, jednom kada sam zakasnio na avion, u pola noći me je vozio iz Akabe u Aman kako bih uhvatio avion odande i stigao u Beograd na vreme za posao. Treba li reći i da je Jasin musliman sunit?

Jasin ima još jednog brata od različitog oca i još različitije majke – Amerikanca Lerija. Leri poslednjih pet-šest godina živi u Akabi. Ovaj bivši instruktor ozloglašene američke privatne vojne kompanije Blekvoter, čovek kojeg kada pitaš koliko zarona ima, uzvrati pitanjem „u kom okeanu“, u Jordan se preselio posle saobraćajne nesreće u kojoj je teško povredio obe noge. Leri je evangelista.

Zbog ovog nesrećnog rata protiv Irana, ove godine nisam mogao da odletim u Akabu na sada već tradicionalnu turu po tamošnjim ronilačkim atrakcijama, pa smo se, moja dva brata i ja, dogovorili da se nađemo u Dahabu – gradiću na Sinajskom poluostrvu, na drugoj strani Akapskog zaliva. U blizini Dahaba nalazi se ronilačka lokacija sa spiska svakog ozbiljnijeg ronioca – „Plava rupa“ – mesto toliko primamljivo da je mnoge zauvek odvuklo u svoje dubine.

Međutim, u blizini Dahaba nalazi se i jedno mesto sa spiska svakog ozbiljnijeg vernika, mesto koje svojom lepotom i značajem odvlači na drugu stranu – na nebo. U srcu surove sinajske pustinje, u podnožju planine na kojoj je, prema biblijskom predanju, Mojsije primio Deset zapovesti, skoro petnaest vekova stoji manastir Svete Katarine – najstariji neprekidno naseljeni hrišćanski manastir na svetu.

Podignut u VI veku po naredbi vizantijskog cara Justinijana, sagrađen je oko mesta na kom se nalazi nesagoriva kupina kroz koju je Bog progovorio Mojsiju. Upravo zato je ova svetinja retko mesto koje podjednako poštuju hrišćani, Jevreji i muslimani.

Nesagoriva kupina nije samo biblijski simbol Božjeg javljanja čoveku. U pravoslavnoj tradiciji ona predstavlja i praobraz Bogorodice, koja je u sebi nosila „ognjenu“ božansku prirodu Hrista, a ostala netaknuta, kao što je i kupina gorela a nije sagorevala. Vekovima hodočasnici dolaze da vide žbun te čudesne kupine.

Iznad manastira uzdiže se Džebel Musa, tj. Mojsijeva gora, na čiji vrh hiljade hodočasnika svake godine kreću tokom noći, u tišini kamene pustinje, kako bi obišli mesto na kojem je čovek primio Božji zakon.

Manastir nosi ime Svete Katarine Aleksandrijske, jedne od najpoštovanijih hrišćanskih mučenica. Prema predanju, ova obrazovana i plemenita devojka suprotstavila se rimskom caru Maksenciju braneći hrišćansku veru. Posle mučeničke smrti, anđeli su njeno telo preneli na obližnju planinu, gde su ga monasi vekovima kasnije pronašli. Njene mošti i danas se čuvaju u manastiru koji je nazvan po njoj.

Posebno mesto u hodočasničkoj tradiciji ima prsten Svete Katarine. Monasi ga daruju poklonicima kao uspomenu na putovanje u Svetu zemlju Sinaja. Na njemu se obično nalazi monogram ili lik svetiteljke, a njegova vrednost nije u materijalu već u simbolici, u nematerijalnoj vezi sa Svetom Katarinom i božanskim.

Nije taj prsten nikakav talisman, niti magični predmet. Još manje „predmet fetišizacije“, kako bi to danas opisale neke nastavnice sociologije bogoboračkog duha. Makar kada se o pojasu Presvete Bogorodice radi. O ovome konkretno – fetišima i relikvijama – pisaću sledeći put, a sada sam hteo da skrenem pažnju na fenomen koji je isplivao usled donošenja ove svetinje u Beograd.

Naime, nas tri brata od različitih očeva i majki, pripadnika tri često, nažalost, čak i suprotstavljene religije, odlučili smo da zajedno odemo na ovo sveto mesto. Tri čoveka sa tri različite strane sveta koji kulturološki, tradicijski, verski, nacionalno i kako god još hoćete nemaju ničeg zajedničkog, i koje je u početku spojila samo pasija prema ronjenju, odlučili su da uz međusobno poštovanje i ljubav krenu na ovo hodočašće.

Za to vreme, u Beogradu ljudi koji imaju sve zajedničko, ili bi tako trebalo da bude, stoje u dva nespojiva stroja. Prvi stroj je red smirenja, molitve, vere i ljubavi u kojem su oni koji satima i satima strpljivo čekaju da se poklone svetinji pojasa Presvete Bogorodice. U drugom stroju su oni koji ove prve iz njima samo znanih razloga mrze i zbog toga ih vređaju, omalovažavaju, čak i gađaju flašama i slično.

Dok jedan musliman i evangelista, braća od različitih očeva i majki, imaju potpuno razumevanje i poštovanje prema načinu na koji se jedan pravoslavac poklanja ikonama, moštima i samoj Bogorodici, oni koji su braća od istih očeva i majki (metaforički, naravno) to ne samo da ne pokušavaju da razumeju ili tolerišu nego se tome još i rugaju i kidišu na drugačije od sebe koliko god im strah od zakona i zemaljske kazne dopušta. Da nema zakona i kazne, jahali bi i valjali u perje.

Dokle smo to došli? Da li je ovo što živimo praktična vežba onoga što je Čarls Bukovski tako precizno opisao u pesmi „Genijalnost gomile“ (The Genius of the Crowd) – „I najbolje ubijaju oni koji protiv toga propovedaju / I najbolje mrze oni što ljubav propovedaju / I najbolje ratuju oni što mir propovedaju“ (preveo Dušan Vojnović). I najmanje tolerancije imaju oni koji o toleranciji stalno tlape, najmanje su demokrate oni koji se u demokratiju neprestano kunu, najmanje su ljudi oni koji ljudska prava ne vade iz svojih usta, dodao bih ja.

Donošenje pojasa Presvete Bogorodice u Beograd nije pokazalo samo da je najmanje milion ljudi u ovoj zemlji spremno da satima stoji u redu da bi svoju veru svedočili, nego i da ima onih – Bogu hvala mnogo manje – koji su spremni da ono u šta tvrde da bezrezervno veruju pogaze jer mrze. A zašto i zbog čega toliko mrze, verujem da ni sami ne znaju.

Piše: Filip Rodić za Vesti Online