Put radosti i sumnji

Svetlana Stanojlović je domovinu ponela na krilima aviona koji je udaljavao od grada njene mladosti, njenih nedosanjanih studentskih snova i parajući oblake približavao je nekoj novoj, nepoznatoj zemlji, koja će postati njen sadašnji dom. Rodno Kučevo je ostalo gde je i sad, u podnožju Homoljskih planina, zagrljeno, kako rekoše, zlatonosnim Pekom. Ono je ostalo, a ona je otišla natovarena nadom, neizvesnošću i mladošću. – Sećam se tog trećeg maja 2003. godine, rano buđenje, odlazak na beogradski aerodrom, srce prepuno neke zebnje, u naručju moja petomesečna kći Anđela, i jedan let pred nama sa kartom u jednom pravcu, da tamo gde idemo i ostanemo. Beograd u kome su ostali prijatelji sa studija, studentski dani, duge večernje šetnje, smeh i amfiteatri studenata koji se nikada neće upoznati do kraja studija, sve je to lebdelo kroz oblake ispod nas dve. Anđela je bila ona jača, plave okice su zvale da je stjuardese šetaju po avionu, a ona je zauzvrat poklanjala glasan smeh. Tada sam bila sigurna da je to bio upravo let u njenu budućnost. Moja se gubila među tim oblacima, trudila sam se da upijem to plavetnilo, možda mi u nekim budućim danima zatreba. Sletele smo na aerodrom u Trstu, pokupih ono malo stvari, poljubih moje sunašce i pokazah rukom gde je njen tata čekao, a onda put do Vićence gde su je čekali baka i deka – počinje priču Svetlana za „Vesti“.

Težak početak

– Prva iskustva sa izdavanjem boravišne dozvole nisu bila sjajna, shvatih koliko je mizerno biti stranac, čak ni sada nakon više od 20 godina boravka u Italiji taj osećaj ne popušta, to je i jedan od razloga što više od 13 godina aktivno učestvujem u radu sindikata kategorije kojoj pripadam. Svet radničke klase u biti puno se i ne razlikuje od onog u našoj zemlji, ali isto tako i svet poslodavaca. Borba sa svakodnevicom, borba sa strahovima koji vrebaju, borba za svoje mesto pod ovom kapom nebeskom, i novi počeci, novi ljudi sa sasvim drugačijim mentalnim sklopom, troše čoveka ali ne i njegov duh. Žudnja i žeđ za dobrom literaturom, ali onom našom, rečitom, višeslojnom odvela me je na promociju Radine dvojezične knjige, ona i Karla kao dva suncokreta koja se okreću univerzalnom svetu umetnosti u kome nema podela, u kome niko nije stranac, sred koga se ljudi poznaju po onome što nose u sebi. Nakon nekih 6 meseci našla sam se u KUD-u Vidovdan, jednom mladom udruženju u kome sam videla mogućnost za ojačavanje tih niti između novog sveta i onog koji smo poneli sa sobom. Lepa reč oduvek je gvozdena vrata otvarala, i svih ovih godina jezgro duše slovenske ostalo je zaštićeno ali i obogaćeno novim saznanjima. Ono što radimo prepoznatljivo je i u sredini u kojoj živimo, priznato je kao univerzalna priča o emigraciji, vrlo često u našim aktivnostima i Italijani se prepoznaju, onda otvore dušu i pričaju o velikim seobama, o dalekim Amerikama gde i oni kao i mi teže da sačuvaju svoj identitet – u dahu ističe Svetlana.

Borba sa gubicima

– Ne znam da li je teže biti stranac u tuđoj zemlji ili stranac u sopstvenoj, ali najteže je biti stranac u domu u kome se odrastalo, gde su se sanjali snovi o budućnosti, gde smo smišljali nova imena za već postojeće stvari kako bi bile više naše, gde smo imali i naš izmišljeni jezik, znakove i bezbroj nadimaka, a onda je to podmukla demencija moga oca krenula nemilosrdno da briše. Video pozivi postali su jedini način komunikacije i osećala sam neopisivu težinu kada ugledam njegovo lice. Teško je bilo otići do Srbije, ovde sam potrebna svojoj deci, a srce bi tamo gde senke padaju, da ga još jednom zagrlim i poljubim ruke koje su me podigle. To se nije desilo. Kovid je u zadnjem zamahu pokosio i moju majku, ostala sam bez oproštaja. Kazaće ljudi „dobro je, nek je zdravlja, nek su deca dobro“, ali uvek će nedostajati ono nešto, očinsko i majčinsko, koje sam kao mlada kudila, a sada iznenada niotkuda izađe iz mene, e to nešto što je ostalo iza zaključanih vrata rodne kuće, koja mi niko ne otvara, eto, to nedostaje. Sada se borim za neke nepoznate ljude koji u ovoj zemlji traže svoju budućnost, rušimo tako nepoznanice i upoznajemo se kroz sitne dnevne nevolje; putujem kroz tuđe živote i ti životi prolaze kroz moj, od Torina do Rima, od Milana do Latine, rušimo barijere i dižemo mostove; život je borba neprestana ili sam ga ja tako skrojila, ko bi ga sada znao – kaže Svetlana.

Obična priča

– Obična priča, sasvim obične majke, najobičnije žene sa neobičnim pogledima na običan svet. Jednom kada se zapakuju koferi i krene putem nikad se ne zna kada će se vratiti. U ovoj zemlji sam iznedrila svog sina Konstantina, i ostaje mi samo da gledam ovaj svet pomalo svojim, pomalo očima dece, i da delim česnicu svakoga Božića na : zdravlje, novac, kuću…i za putnika namernika, nikada se ne zna koje nam bogatstvo mogu doneti dobri ljudi. Recimo: Kao student medicine imala sam ‘privilegiju“ da budem primljena u Višegradsku, za porođaj; istorijat trudnoće bio je pozamašan, a ja daleko od Kučeva bila sam prepuštena sebi i nekoj upornosti da istrajem do kraja. U posetu mi je dolazila kuma i koleginice sa fakulteta, moje cimerče Maja sa studija u Prištini… A onda je došao i taj dan, dan rođenja moje Anđele. Doktorka je izašla iz operacione sale, prišla mome bratu koji je stajao i čekao vesti zajedno sa bratom moga supruga, pa odmerivši ga od glave do pete rekla je : „Čestitam vam, dobili ste ćerku! Samo da znate pravi je borac!“ Moj brat vidno uzbuđen, ali i u nedoumici odgovorio je: ‘Ja se izvinjavam, ja sam ujak, Svetlanin brat… Otac nije u Srbiji, on je u Italiji“. – „Kako god, javite ocu da je dobio ćerku“ okrenula se i otišla – prenosi svoja iskustva Svetlana.

Boravišna viza

– Nekada su majke decu rađale same, jer su nas na Balkanu sustizali ratovi, ali i migracija je odnela svoj danak, prvi dečji plač ne čuju očevi. Zbog zastoja u radu ambasade Italije u Beogradu umesto da otputujem za Vićencu, kako bih se tamo porodila, postala sam majka u Srbiji. Naredni period proveden je u nemogućoj misiji oko dobijanja svih neophodnih dokumenata. I, zaista, ništa nije išlo po planu, kao da je neka viša sila želela da ja u Srbiji ostanem. Taj usud mi je doneo rastanak od moje dvoipomesečne ćerkice i odlazak na dugi put do Italije, kako mi ne bi isteklo pravo na boravišnu vizu; putovalo se tada preko Mađarske i Austrije. Majka me je stalno pitala je li je već jednom gotova sva ta papirologija, jer ona više ne zna šta da radi sa tako malom bebom. Srce mi se stezalo i kidalo, Italija je bila tada najružnije mesto na svetu, a ja najtužnija. Nakon mesec dana boravka mogla sam da krenem nazad, sa odobrenim zahtevom za boravak naše ćerke. Čini mi se da sam narednih dana moje čedo na grudima držala dan i noć… A onda je svanulo novo jutro i nas dve smo morale poći u neki novi život – kaže Svetlana.

Kurs za medijatore

– Jedno od poglavlja tog novog života bio je i kurs za medijatore, bilo je jako stimulativno, otvaralo je neke nove prozore u svet, glas „stranaca“ imao je drugačiju boju. Ponekad bi iz policije nazvali za prevod, ponekad bi škole imale potrebe za nekim projektom čiji je cilj bolja integracija dece emigranata. Kako to izgleda biti deo velike mašinerije najvećeg sindikata u Italiji? U početku znatiželja, a onda potreba za informacijom postaje primarni faktor, osobe koje srećem pitaju za platne spiskove, za neisplaćene plate, traže pomoć i velika je sreća što uvek mogu da ih uputim na pravu adresu. Kako je stajati pred punim amfiteatrom i govoriti o delikatnoj temi kakva je mobing i seksualno zlostavljanje žena na radnom mestu? Nimalo lako, imajući u vidu da identitet žrtve treba zaštititi i da svakoga dana u svojoj sredini treba buditi svest da žena nije objekat, već nečija majka, kći, sestra i da iznad svega treba poštovanja. Pitaju me često o bombardovanju ’99, to je rak rana, ne prolazi. Beograd je goreo i pevao, tugovao i prkosio, Srbija je čekala slobodno nebo. U podrumima fakulteta držali su nam predavanja, odatle se nije videlo nebo, ali smo gledali u naše širine van zidova koji su nas štitili. I sada sam u zemlji u kojoj se nalazi Aviano, avio-baza Nato-a; čudno je to, da volim ne mogu, da mrzim nemam snage, a da zaboravim – ne mogu i neću – ističe Svetlana.