Hodočašće Srpskom stazom

Hod po istoriji ili hodočašće tako bi se mogla nazvati jutarnja šetnja Dolomitima nedaleko od Trenta, ministra Nikole Selakovića, triju konzulki Srbije u Italiji, Ivane Stojiljković, Marine Lozar i Radmile Selaković, Zlatimira Selakovića, predsednika Crkvene opštine iz Trsta, predstavnika naše dijaspore i predstavnika italijanskog naroda. Hodalo se stazom koju su srpski zarobljenici tokom Prvog svetskog rata u ovom delu Italije, izmučeni, bolesni, gladni i neuhranjeni krčili u šumi iznad gradića Kastelana, ne znajući da će vek kasnije njihovi potomci u miru hodati istom tom stazom, koja je dobila ime Srpska staza. Poplava emocija, bujica suza, sećanje, stihovi i zvuci pesme „Tamo daleko“ benda Vidovdan, mešali su se s cvrkutom ptica u hladu drveća italijanskih šuma.

Srela se prošlost sa sadašnjošću, preplitala su se obećanja o očuvanju srpsko-italijanskog prijateljstva sa zaklinjanjem na nezaborav srpskih zarobljenika.

– Danas smo na Srpskom groblju podigli spomenik u koji smo uklesali reči da te naše ljude sačuvamo od zaborava. Do prošle godine mi u Srbiji nismo znali za Srpsku stazu, nismo znali za Srpsko groblje u Dolomitima, ali su dvojica vrednih Italijana Mauricio Manika i Klaudio Tonoli, istoričari, članovi lokalnog društva istoričara, sačuvali tu priču od zaborava. Istraživali su metal detektorom na lokaciji Srpskog groblja i utvrdili po nađenim novčićima, tokama od kaiševa, dugmićima sa odela, da su to bili srpski vojnici – istakao je ministar Selaković prilikom otkrivanja spomenika posvećenog srpskim zarobljenicima i vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu na teritoriji Trentina.

On je pročitao i natpis urezan na ploči spomenika: „U slavu srpskih vojnika i civila koji su bili žrtve posledica teškog rada i nehumanih uslova u austrougarskom zarobljeništvu i internaciji tokom Prvog svetskog rata“, a potom je kazivao rodoljubive stihove.

Jedan od najnežnijih trenutaka, koji je atmosferu doveo do kulminacije kolektivnog ushićenja, usledio je kada je maleni Marko, obučen u srpsku nošnju, doneo venac i položio ga na spomenik, a ministar Selaković uzeo mališana u naručje i prigrlio Davida, nešto starijeg dečaka, koji je prišao spomeniku. Trenutak u kom se slavi sećanje na stradale srpske zarobljenike, a naslednik srpskog roda u dijaspori polaže venac u čast njihova stradanja. Prošlost i budućnost su se srele na jednom mestu da obeleže sadašnjost i ispišu stranice srpsko-italijanskog prijateljstva.

U ime Saveza Srba u Italiji predsednica Lidija Radovanović je istakla doprinos svih srpskih udruženja koja u saradnji sa italijanskim institucijama rade na poboljšanju slike o srpskom narodu.

– Svi smo saglasni da je naneta velika šteta Srbiji od 90-ih godina naovamo, a Srbija je pobedila u oba svetska rata i to nikada nije iskoristila u svoju korist – istakla je Lidija Radovanović

Mauricio je napravio kratak osvrt na mukotrpan i težak život koji su zarobljenici vodili, uz poruku da smo dužni da sačuvamo sećanje na njih.

– Ovo je bio susret koji dopunjuje istoriju i dopisuje nove stranice istorije bratskog prijateljstva Italijana i Srba. Prošlost nas je još jače vezala u ime života nastradalih srpskih mučenika u Prvom svetskom ratu – istakao je Đorđe Milanović, predsednik udruženja Vidovdan Trentino, koji je sarađivao sa lokalnim italijanskim vlastima oko organizacije dvodevnog događaja.

Prsten

Slučajnost je sigurno umešala svoje prste i baš nekoliko dana uoči memorijalnog okupljanja i otrkivanja spomenika Italijan Albino Manika je pronašao na svom imanju prsten koji je pripadao jednom od srpskih zarobljenika i poklonio ga Ivani Stojiljković, generalnoj konzulki Srbije u Trstu koja nije mogla da suzdri suze. Time je stavljen pečat na dirljiv događaj.

Italijani pamte

– Divno je bilo ponovo i ove druge godine za redom, videti i doživeti kako je lokalnoj vlast Kastelana, Rovereta i regije Trentino – Alto Adige, stalo da se istorija, koja se tiče srpskih zarobljenika iz Prvog Svetskog Rata, sačuva od zaborava. Dirnule su nas reći, posebno Enca, Mauricija i Klaudija, koji se i dalje sećaju da su im dede pričale o Srbima, koji su svake noći oko 3.45 kretali na vrh planine iznad Kastelana da bi gradili žičare i puteve koji su ostali lokalnom stanovništvu. Rekli su nam još da nijedan srpski zarobljenik iz tog perioda nije nikada počinio nijedno loše delo, a kada je i Italija ušla u rat sa Austrougarskom, pomagali su u oslobađanju te teritorije – prenela je Lidija Radovanović koja je prisustvovala kada je dan ranije ministar Selaković sa predstavnicima italijanskog parlamenta i lokalnih vlasti u Kastelanu, odao počast i položio venac kod Kapele boraca palih u Prvom svetskom ratu gde se nalazi i Memorijalna ploča posvećena stradalim srpskim zarobljenicima i vojnicima.

Dan sećanja

Ministar Selaković i konzulka Stojiljković će predložiti Vladi Srbije da se od sledeće godine odredi jedan datum kada će se u Kastelanu i u Srbiji obeležavati herojstvo srpskih zarobljenika u Kastelanu.

-Želim da dovedem studente Vojne akademije iz Srbije i izviđače, da upoznaju ovaj deo regije Trentino Alto Adige i da zajedno sa italijanskim izviđačima i vojnicima pređu strme puteve ka planinskim vrhovima okolo Kastelana, koje su prelazili srpski zarobljenici u vreme Prvog svetskog rata – istakao je Selaković.

Zvono od topovskih cevi

Ministar Selaković je posetio i Rovereto, grad koji se nalazi u neposredoj blizini. On je objasnio da Rovereto zovu Grad Mira jer u njemu postoji spomen kosturnica sa posmrtnim ostacima 22.000 austrougarskih, italijanskih i čehoslovačkih vojnika iz Prvog svetskog rata. Dodao je da se u Roveretu nalazi i veliko zvono, napravljeno 1924. godine, koje nosi naziv „Marija Dolores“.

– To zvono je izliveno od topovskih cevi, svih vojski učesnica u Prvom svetskom ratu. U njemu su i topovske cevi koje su pripadale vojsci Kraljevine Srbije. To zvono danas svake nedelje u čast svih izginulih u ratovima kuca sto puta – objasnio je Selaković.

Povratak u otadžbinu

Ministar Selaković je rado „Vestima“ odgovorio na nekoliko pitanja.

Kakve utiske nosite iz Italije posle komemoracije u Kastelanu i otkrivanja spomenika?

– Utisci koje nosim iz Kastelana sa severa Italije posle ovog događaja su zaista jedinstveni. Te utiske čini posebnim svest da je 105 godina posle kraja Prvog svetskog rata naša država uspela da podigne spomenik stotinama stradalih Srba, o kojima se do pre godinu dana nije ni znalo ni govorilo, niti se znalo gde počivaju. Čitav ovaj kraj izgleda divno i slikovito, ali vas jeza prođe kada pomislite da su naši preci ovde dovođeni pre 107 godina da rade najteže poslove kao ratni zarobljenici i da su, najčešće, bez hrane i vode, u uslovima surovog života i klime umirali u teškim mukama.

Da li ćete uskoro posetiti još neko od stratišta na kojima počivaju naši stradalnici. U Evropi ima više takvih mesta koja široj javnosti nisu poznata?

– Nadam se da ću biti u prilici da tokom obavljanja dužnosti ministra nadležnog za boračka pitanja, ne samo posetim neko od mesta stradanja našeg naroda, već i da ga dostojanstveno obeležimo i otrgnemo od zaborava. Nažalost, takvih mesta još ima, ali je i veliki broj onih o kojima decenijama nije vođena potrebna briga.

Šta možete da kažete o srpskoj dijaspori u Italiji?

– Drago mi je što sam tokom boravka u Trentu bio u prilici da se vidim, upoznam i razgovaram sa predstavnicima naše dijaspore. Milo mi je što su se svi okupili i što ih je okupila želja da odamo počast i zahvalnost našim palim junacima. Mišljenja sam da i ovde u Italiji naša dijaspora ima divne i vredne ljude koji mogu mnogo da doprinesu i napretku Srbije. Iskoristio sam priliku da ih sve pozovem da razmisle o povratku u otadžbinu, a oni su konstatovali da se napredak u Srbiji vidi na svakom koraku i za to su pohvalili rukovodstvo naše države – naglasio je Selaković.

On je, kako ističu naši ljudi, bio vrlo neposredan u kontaktu sa dijasporom, rado je obukao majicu Vidovdana i sve vreme je pevao sa članovima benda Vidovdan.