Korono, doskočili smo ti!

Čežnja za rodnom kućom, zavičajem i otadžbinom ne poznaje zabrane. Nema tog virusa koji će mi nametnuti svoju volju; i po cenu karantina, otišla sam da obiđem moje mirišljave ruže u cvatu, da ih odnesem roditeljima koji su našu dragu kuću zamenili drugim večnim počivalištem i konačištem. Otišla sam da ih obiđem, da im zapalim sveću. Može li to bilo kakva korona da mi zabrani i da mi to zadovoljstvo i moralnu dužnost uskrati?

Odnela sam im buket crvenih, belih i žutih ruža iz naše bašte. Ruže su imale boju života, kada smo ih posadili, one su sada vidarice mojih rana, jer vidaju sećanje na moje roditelje koji su me ostali željni. Sad očima kradem boje tih ruža, kao da je duga posle kiše prosula svoje boje po našem vrtu. Zapaljena sveća na njihovom grobu kao da je zahvaljivala titrajem plamena. Mi imamo i naše mrtve koji su nas zadužili. Mnogi se nisu „dočepali“ kućnog praga iz opravdanog straha, ne od virusa, nego od karantina i od odredbi od 16. jula 2020. Mnogo gorčine je uzburkalo u svima nama, koji smo sa nestrpljenjem iščekivali avgust, nezadovoljstvo ovim stanjem, „virusnim stanjem“. Nijedan mesec, nama u dijaspori, nije tako omiljen kao avgust. To je mesec kada obilazimo sveta mesta u zavičaju; mesec susreta, slavlja, slava i veselja…

Odluka iz srca

Ne zapostavljamo grobove svojih najmilijih, sve bar jednom godišnje ima svoje pravo, a mi imamo pravo da zapalimo sveću na grobu roditelja, jednom u godini, imamo pravo da jednom godišnje zaplačemo pred večnom kućom svojih majki i očeva. Ima li neko pravo da nam uskrati to pravo, tu moralnu obavezu i moralno zadovoljstvo? Izgleda da virus ima to „neprikosnoveno“ pravo. On nije otišao ni na jedan, pa ni na godišnji odmor. On se ne odmara. Uvek je budan i neprestano vreba.

Sve ovo zvuči kao filozofija, a to je surova i groteskna stvarnost, ispričana na sarkastičan način. Sve je ironija i sarkazam u životu, samo treba prepoznati i sučeljavati se sa time. Ipak, hrabra odluka je prevagnula nad nedoumicama i nad svim vrstama straha, a paranoični je najopasniji u nizu fobija koje umeju nemilosrdno da zarobe dušu. Ukoliko im dozvolimo to!

Strah je zavladao planetom, ali sam prisvojila jedan model razmišljanja: ko se plaši i živi u strahu – umire svaki dan, ko živi bez njega – umire samo jednom!

Pre polaska iz Italije, moj suprug i ja smo bili upoznati sa procedurom i svim merama koje nas očekuju po povratku iz Srbije, ali celogodišnji san o našoj kući u otadžbini košta i vredi više od 14 dana karantina. Na granicama nas niko ništa nije pitao, niti se čudio našem putovanju, ni našem „ludilu“ da putujemo u crvenu i obeleženu zonu, „zonu sumraka“. Zar da moja domovina bude opasna zona za mene i po mene? Ne, nikako! Domovina je jedna, kao što je i majka jedna, nju ne mogu da zaobiđem, nju ne mogu da zapostavim. Tamo me neko i nešto čeka? Čekaju me prijatelji, rodbina, grobovi… Zar nije dovoljno i opravdano što sam učinila taj opasni korak i krenula na put? Godišnji odmor od 21 dan podelili smo na zadovoljstvo tamo i na obavezu ovde, u Italiji: 1 na prema 2, takva je proporcija na koju smo suprug i ja pristali.

Razmenili smo jednostavno sedam dana u domovini, na slobodi, za 14 dana zatvoreni u stanu, ali pravila su pravila i mi smo ih ispoštovali bez „ali“ i bez „da“… Tih sedam dana preporodili su nas. Posetili smo prijatelje u Negotinu. To je grad iz mojih srednjoškolskih dana. Vratila sam se u period s početka osamdesetih.

Bojana, dama za uzor

Susret sa direktorkom Pedagoške akademije, mojom mr Bojanom Pavlović, profesorkom srpskog jezika mi je obasjao dušu, ispunio dugogodišnju želju. Ponela sam divna sećanja na nju kao velikog stručnjaka i kao žene nežnog i zvonkog osmeha. Njena toplina je ostala da zrači, nije izgubila intenzitet, obasjava istom snagom kao i tada. Nismo se videle 37 godina, a zatekla sam istu ženu koju sam ostavila kad sam otišla iz Negotina: dobru, iskrenu i dostojanstvenu, onu istu direktorku koju smo svi voleli i divili joj se. Takva su to vremena bila, kad je ljudsko dostojanstvo najviše koštalo i bilo na ceni. Kad god sam pomislila na Negotin, Pedagošku akademiju, drugarice, drugove i profesore, ona bi odmah isplivala sa svojim slatkim licem blagih crta i toplim pogledom plavih očiju, u kojima se nebo najlepše ogleda.

Iz mene govori još ta ista učenica koja se tada školovala u tom mirnom i lepom gradu, još stanuje u meni ta mlada učenica, nije odrasla, samo su se godine nanizale, neumorno jedna za drugom i sada tu nisku vremena nosim ponoseći se njome. Ovaj susret mi je ispunio godišnji odmor. Okupila nas je želja za druženjem, dobrom šalom i smehom posle duge pauze u prolećnom karantinu. Jedinica mere strpljenja prošla je sve testove izdržljivosti u martu. Čvrstina uverenja, a prevashodno samopouzdanje, izvelo nas je iz tog perioda koliko-toliko normalne. Kako je lepo vraćati se dragom mestu i dragim ljudima. Nisam dozvolila ni prihvatila da mi virus, ma kako se on zvao, upropasti i ovu radost. Ako me je držao mesecima u strahu i u „zatočeništvu“, nisam mu dopustila da mi oduzme i leto; ako mu je uspelo da mi otme jedno proleće, kome sam se radovala i posmatrala iza zavese, poput lupeža, neću mu se povinovati da me i letnjeg odmora liši. Imam pravo na drage predele, pejsaže i voljene osobe.

Bez maski i straha

Moj suprug i ja posetili smo Pivnice ili Pimnice u Rogljevu, koje pamtim iz davne 1982. godine, kad sam bila u gostima kod prijateljice Ljiljane Đaković, u njenom domaćinstvu. Našli smo vremena ovog leta da popijemo kafu sa Ljiljanom i njenim suprugom Mihaelom, Nemcem koji je u Srbiju došao da vadi mine iz Dunava posle NATO bombardovanja, sreo ženu svog života, zaljubio se i u Negotin i tu ostao.

Sa prijateljima Danielom i njenim suprugom Mirkom Pejčićem posetili smo Pivnicu gospodina Gorana Jovanovića, koji nam je ispričao „istorijat“ o Rogljevu i tradiciji vina koja datira iz 19. veka. Posle obaveznog fotografisanja, jer godišnji odmor ne može da prođe bez poziranja za uspomene koje se neizbežno ponesu nazad, svratili smo u Kobišnicu, nadomak Negotina.

Moj suprug i ja vratili smo se zadovoljni iz otadžbine puni lepih utisaka, za koje se vredi žrtvovati. Ne pada nam sada nimalo teško ova samoizolacija, kako tepaju karantinu, jer znamo da nas je leto koštalo u „naturi“, razmena sedmice dana za dve sedmice samoizolacije. Mi smo „častili“ svoje duše i ne žalimo. Vrede više naših sedam dana od ovih četrnaest.

Zbog virusa mnogi roditelji nisu videli svoju decu, a ni deca svoje roditelje. Pravila su tu da se poštuju i ispoštuju, ali sa druge strane smo i mi, koji zaslužujemo da sami sebe obradujemo i nagrađujemo i dajemo oduška posle godinu dana rada, truda, napora…

Sena, rodno mesto, Kučevo, Požarevac, Negotin i Kobišnica, obeležili su moje vrelo leto 2020. Imaću šta da pamtim, a dragih ljudi se svi mi najradije sećamo sa ljubavlju i osmehom. Jednom rečju, nostalgijom.

Nadam se, jer svima nama samo nada može da pomogne, da ćemo pobediti ovu prokletu pandemiju i da ćemo sledeće leto dočekati slobodni i zdravi, bez maski, i bez straha od virusa COVID-19. Neka ostane samo ružno sećanje na prestupnu, 2020. godinu…

Rodoljub bez premca

Prošetala sam ispred spomenika Hajduk Veljku, onom istom kome sam svoj prvi seminarski rad na Filološkom fakultetu posvetila, onome, koji glavu daje, ali Krajinu ne daje. Herojske reči jednog rodoljuba vezuju me za Negotinsku krajinu.

Sećanje na korzo

Prošetala ponovo glavnom ulicom Negotina, kojom smo išli svako veče na korzo da se družimo. Videla sam svoju omiljenu biblioteku „Radmila Novaković“, koja sada nosi ime „Dositej Novaković“. Promene su uticale na sve sfere života, očigledno, pa i na zdanja.

Zdravica uz liker od malina

U Kobišnici smo bili srdačno dočekani od porodice Pejčić, kao i od Danielinih roditelja. Nazdravili smo sa likerom od malina i uživali u domaćim lokalnim specijalitetima. Domaćini su nas poslužili po tradicionalnim protokolima gostoprimstva gde poželite da trajno budete gost.