Sara Jo iskreno o ljubavnoj vezi sa Žigom Sotlarom

Sara Jovanović, koja svojim umetničkim izrazom većinu publike ne ostavlja ravnodušnom sada je ponovo pod svim mogućim reflektorima kao favorit ovogodišnjeg izbora za našeg predstavnika na „Evroviziji“.

Kakav god da bude ishod našeg izbora za predstavnika na „Pesmi Evrovizije“, čije se finale održava večeras, velika je stvar za pop zvezdu Saru Jo što joj je večito prisutna euforija koja se vezuje za ovo takmičenje već donela nagoveštaje neke nove faze u muzičkoj karijeri. Ne ume svako da iskoristi svojih pet minuta. Istorija je viđala one koji su svoju minutažu umeli da pretvore u godine plodonosne vladavine scenom, kao što je znala da brzinom svetlosti zaboravi one koji bi ukazanu šansu brzo prokockali.

Sarina karijera traje punih deset godina, a opet, nekako sve staje u ovaj trenutak. Dugo je radila na tome da je javnost od prvog dana percipira kao favorita na jednom ovako važnom takmičenju, pa će pored ishoda samog izbora, biti jednako zanimljivo da otkrijemo šta će Sara učiniti s novostečenim poverenjem opšte javnosti.

Mnogo ste se takmičili u dosadašnjoj karijeri, najpre u „Prvom glasu“, pa jednom već i na „Evroviziji“ s „Moje tri“, a kasnije ste se okušali i u „TLZP“. Da li ste se potpuno navikli na to da vas javnost ocenjuje?

– Svakako da jesam i ne bih menjala svoj početak jer sam tako došla do široke publike do koje verovatno ne bih mogla da sam išla nekim drugim putem. Zahvalna sam na svim iskustvima, bila su mi dobra škola, ali naravno da je u tom smislu došlo do prezasićenja. Došla sam do toga da poenta mog rada bude stvaranje, a ne takmičenje. Jedino još festival poput „Evrovizije“ može da me privuče u tom smislu, naročito jer podrazumeva zahtevan scenski nastup kojim uvek volim da se bavim.

Kako je došlo do toga da se ove godine prijavite s pesmom „Muškarčina“?

– Još kada je Italija pobedila prošle godine šalili smo se da je to znak da treba da se prijavim jer sam rođena u Rimu, gde sam i živela do šesnaeste godine, ali tada niko od nas to nije shvatao previše ozbiljno. Tek kada se rok približio, našli smo se Cobi i ja i rešili da napravimo pesmu. Ostavila sam mu odrešene ruke da sve uradi kako smatra da treba, osim što sam ga zamolila da pesma bude mračna, mistična, „atmosferična“, senzualna ali na neki bizaran, pomeren način, da zvuči kao nekakva vlaška magija. Upravo to sam i dobila, a opet je ostao Cobijev lični pečat, dok je pesmu na novi nivo podigao odličan tekst Bojane Vunturišević.

Otkud te insinuacije da vama neko namešta pobedu na ovom takmičenju? Više puta su vas prozivale kolege pa ste im duhovito odgovarali, ali hajde sada bez ikakve šale, otkud te priče?

– Nezaobilazan je trenutak da se priča o nameštanju na bilo kakvom takmičenju kod nas, podsetiću vas da su za mene to govorili i tokom „Prvog glasa“. Zapravo, oko mene stalno neke priče da mi se nešto namešta, a kad pogledate, ja nikada nigde nisam pobedila. Mislim da je svaka takva priča iza mene, a ko želi da to potencira, očigledno mu nisu dovoljni ni najočigledniji dokazi. Više ne bih volela da gubim vreme na dokazivanja, ranije sam to radila i bila dežurni „Kalimero“, a sada je valjda najzad došao trenutak da mogu da se izdignem iznad takvih stvari.

Ko stoji iza Sare Jo? Možda ste i sami čuli to pitanje više puta u prošlosti.

– U početku su stvarno podvaljivali te priče da neko stoji iza mene, valjda se na Balkanu smatra nemogućim da iza uspešne žene ne stoji nikakav muškarac, bio on partner, ljubavnik, tata ili neko četvrti. Prvo sam se nervirala i to doživljavala kao nepravdu, a posle mi je bilo i smešno koliko se to forsira. Prvo što su me roditelji naučili jeste da idem kroz život pošteno i uvek sam pratila to pravilo.

Ne samo da iza sebe nemate moćnog muškarca, utisak je da ste u vašim prethodnim vezama uvek imali moć u svojim rukama, da ste moćna žena.

– Uvek sam volela da uz sebe imam ostvarene muškarce, a reč „moć“ za svakoga znači nešto drugačije. Neko je vidi samo kroz novac i nekretnine, a meni je moć muškarca u stavu, pogledu, u tome kako će da me podrži i razume, da u svakoj situaciji zna da sagleda širu sliku, da razume čime se bavim i ne ljubomoriše bespotrebno. Takav muškarac je moćan, on je siguran u sebe, zreo je i, sem ljubavi, pruža mi podršku.

Ranije ste opisivali da ste sve to pronašli u bivšem partneru, ali veza ipak nije opstala. Da li se vodite geslom „o bivšima sve najbolje“?

– Volim da ostanem u dobrim odnosima sa svojim bivšima, nikada nisam bila tip koji, kakav god da je bio kraj, izbriše, blokira partnera jer to obično više govori o onom koji blokira nego o onom drugom. Čim smo toliko vremena proveli zajedno, jasno je da jeste postojala kompatibilnost, ali očigledno da nije bila potpuna čim se veza završila. Danas nemam šta loše da kažem o bivšem partneru i ponosna sam na to.

Sada ste u vezi sa slovenačkim koreografom Žigom Sotlarom s kojim radite i na ovom nastupu, kako ste se upoznali?

– Prvi kontakt smo ostvarili preko društvenih mreža i bio je striktno poslovan, nakon toga se dešavalo da se sretnemo u istom gradu, on je radio nastupe Maje Berović, Nataše Bekvalac i drugih, a konačno je došlo i do naše saradnje kada mi je spremao nastup na „MAC Awards“. Ostali smo u kontaktu, razvilo se iskreno prijateljstvo, kao i neverovatno obostrano poštovanje. A onda… život vam nekad mnogo kasnije otvori oči i pošalje znake zbog kojih neke stvari doživite i procesuirate na drugačiji način. Nisam priželjkivala, nisam planirala ljubav, naročito jer sam tek bila okončala prethodnu vezu, ali život nekad namesti situacije u kojima nemate kontrolu. Naša veza je tek na početku, ali već se pojavila gomila reakcija na nju, ispostavilo se da je veliki broj naših zajedničkih saradnika priželjkivao ovakav ishod jer su od početka videli da smo jedno za drugo.

Kod većine publike izazivate nekakve reakcije, bilo da su pozitivne ili kod onih koji na društvenim mrežama tvrde da su iritirani vašom pojavom. Zašto ih baš vi nervirate i osećate li nekad da ste žrtva „bulinga“?

– Kada biste pitali ljude šta ih to tačno iritira kod mene, sigurna sam da ne bi umeli da objasne. To su projekcije, predrasude, možda ih podsećam na neke situacije koje su doživeli, na nekoga iz društva s kim su imali loše iskustvo, možda neku moju osobinu percipiraju na potpuno pogrešan način jer od starta imaju predrasudu koja im ne dopušta da me sagledaju objektivno. Tu čovek samo mora da se pomiri s tim da ne može svima da se dopadne i takve stvari najčešće nemaju veze s njim. S tim se treba miriti, ali ne i s maltretiranjem. Nekada se i ja osetim maltretiranom u našem javnom prostoru, dese se dani kada naiđem na komentar koji me još više nadraži, ako se poklopi s nekom drugom stresnom situacijom koju sam doživela, pa me povredi, uvede me u vrtlog suštinski besmislenog razmišljanja. Iako su mi stvari već jasne, nekako ne mogu da se tome oduprem. Danas smo, nažalost, svi na neki način žrtve bulinga na društvenim mrežama i žao mi je što većina kolega smatra da na to treba ćutati, umesto da pokažemo primer mlađim generacijama koje sve dublje klize u opasnosti tog problema.