Željko Samardžić progovorio o strahotama rata u rodnom Mostaru

Željko Samardžić kaže da je 1992. godine jedva izvukao živu glavu kada se zaratilo u njegovom rodnom Mostaru. Pobegao je u Beograd bez dinara u džepu i sve krenuo iz početka.

Pre nego što je izbio rat u Bosni, Željko je imao sve. Vodio je privatni biznis, povremeno je nastupao za svoj groš, a ne zato što je morao. A onda je preko noći ostao bez krova nad glavom i našao se na rubu egzistencije.

– Imao sam 37 godina kada je izbio rat u Bosni. U Mostaru me je zatekao užas, oko mene su bili mrtvi i ranjeni ljudi. Moj grad je pre rata bio kosmpolitski. Srbi i muslimani su se družili i išli jedni drugima, a onda nam se dogodio rat. Imao sam sreću da je me pokojni ujak izvukao iz tog pakla kombijem preko Širokog Brijega, do Opatije, pa do Ljubljane. Tamo me je sačekao rođak moje majke i prebacio me u Beograd. Za to vreme moja supruga i tri ćerke su bile u Nikšiću kod mojih roditelja. Nisu verovali da sam stigao do Beograda, pošto je tokom rata bilo svakakvih glasina, pričalo se čak i da sam ubijen – počinje Samardžić ispovest.

Pevač je u Srbiju stigao praznih džepova, ali punog srca. Počeo je da peva po klubovima i za kratko vreme postao velika muzička zvezda i miljenik žena.

– U Srbiju sam stigao unesrećen, kao i mnogi ljudi sa zaraćenih prostora. Imao sam plan da sa porodicom izbegnem u Australiju, međutim, Beograd me je osvojio na prvi pogled, a čini mi se da sam i ja Beograđane. Zanimala me je muzika, pa me je prijatelj pozvao da nastupam s njim u jednom lokalu u Borči. U to vreme je moja Sanja imala 14 godina, Danijela devet, a Minja dve. Bilo mi je teško da krenem od nule, ali nisam se žalio. Neki ljudi su prolazili mnogo gore od mene. Nisu imali moj talenat, radili su na građevini, i to ako su uopšte imali sreće da dobiju posao – kaže Samardžić, koji je bio prinuđen da se što pre snađe u novoj sredini:

– Morao sam najpre da savladam govor jer dolazim iz drugačijeg govornog područja. Smatrao sam da je pristojno da svoj jezik prilagodim novoj sredini. Možda je nekome smešno kada me čuje kako govorim, jer se ta moja „ekavština“ razlikuje od standardne, ali dobro. Evo, dogodine biće trideset godina kako sam u Beogradu. Baš jedna od najdražih pesama „Dobar dan, tugo“ oslikava moje tužne trenutke u ovom gradu. Bilo je teško u početku, ali sada uživam u odrastanju svojih unuka.

Iako je silom prilika morao da napusti rodni grad, Željko mu se uvek rado vraća:

– To je grad u kom sam se rodio i za mene će uvek biti moj rodni Mostar, koga se uvek rado sećam kad pomislim na srećne dane provedene u njemu. Ima jedna pesma koju je napisao moj prijatelj, novinar i pesnik Mišo Marić, muziku Geronimo, a aranžman Miroslav Stolica. Trenutno radimo na njoj u studiju, to je jedna lokalpatriotska pesma koja će obradovati sve Mostarce širom sveta.

Preokret u karijeri desio mu se kad je snimio veliki hit „Sipajte mi još jedan viski“. Da bi snimio tu pesmu, pozajmio je pare i uputio se kod hitmejkera Marine Tucaković i Aleksandra Radulovića Fute.

– Da mi je neko tada ponudio garsonjeru i rekao: „Ceo život ćeš pevati za mene“, pristao bih. Tako sam se osećao. Nisam se nadao da u tom užasu postoje i dobri ljudi koji su spremni da mi pomognu, kao što su moj pokojni prijatelj Mario Suban i njegov brat Đorđe. Oni su izdvojili tadašnjih 30.000 maraka za moj album prvenac „Sudbina“. Sećam se, vozio sam se trolom, nosio tolike pare u kesi i razmišljao da li da uzmem malo novca, jer kod kuće nisam imao ni dinara. Odustao sam od toga i odneo Marini i Futi sav novac – priča muzičar i dodaje da je tada nastala numera koja je obeležila njegovu karijeru i vinula ga u zvezde:

– Pesma „Sipajte mi još jedan viski“ nije stala na album, pa sam s njom nastupio na Budvanskom festivalu. Bio sam na ivici egzistencije, ali u životu mora da se rizikuje, život je maskenbal i kockanje. Imao sam sreću da sarađujem sa najboljima, Marinom i Futom, i oni su najviše zaslužni što sam ja tim pesmama skrenuo pažnju na sebe. Pesma „Sipajte mi još jedan viski“ je moja lična karta. Za tu numeru sam 1995. godine dobio nagradu za najbolju interpretaciju i to je bio veoma značajan momenat za moju karijeru. Mogu da kažem da je ta godina za mene bila presudna.

Posle uspeha sa prvom pesmom, Željko je nastavio da ređa hitove i ubrzo je postao jedan od najtraženijih izvođača.

Željko kaže da mu je mnogo značilo to što je na početku karijere pevao u klubu pokojnog kolege Džeja Ramadanovskog, gde su dolazile brojne poznate face.

– Nekada me je bilo sramota da uzimam bakšiš. Ljudi su mi davali novac iz sažaljenja zato što sam izbegao iz rata i imam troje dece. Siniša Mihajlović mi je u Džejovom klubu dao 1.000 maraka. Sto puta sam mu se na tome zahvaljivao – priča Samardžić.

– Kada sam postao popularan, dao sam sebi zadatak da zapevam maltene u svakom selu u Srbiji. Svakog dana sam bio u drugom gradu, kao što je i opevano u mojoj pesmi „9.000“. Išao sam kroz sela i gradove i upoznao celu Srbiju – priča Samardžić, kojem je simpatično to što je postao sinonim za osmomartovske koncerte:

– Moj prvi osmomartovski koncert desio se u Centru „Sava“ 1996. godine i još tada sam poželeo da postane tradicija. Mogao sam možda, kao neke moje kolege, da odaberem svoj rođendan, Dan zaljubljenih ili neki drugi dan koji još niko nije prisvojio. Ali Osmi mart divno ide uz moju muziku. Ljudi su počeli da me poistovećuju sa Osmim martom, a ja sam taj dan izabrao u moru drugih iz nostalgičnih razloga, kao i iz respekta prema nežnijem polu.

Ljubav i poštovanje prema nežnijem polu Željku su usađeni još u ranom detinjstvu.

– Majka Nada, baka i deda pobrinuli su se za moje bezbrižno detinjstvo. Još pamtim mirise iz tog perioda, probeharale krošnje i lipin cvet. Mirisi sveže, tek skuvane varenike i kolača sa cimetom sećaju me na moju baba Jovanku iz Nikšića. Kad pomislim na sve te divne dane, budem zahvalan i srećan što sam detinjstvo baš tako proživeo – priča pevač, koga za tinejdžerske dane najviše vezuje Zadar, jer je njegov otac Milivoje tamo službovao:

– Sećam se divnih godina provedenih u Zadru, gde nas je očev oficirski poziv tada locirao. Leta su bila puna prelepih doživljaja na plaži Kolovare, kao i u gradskom bazenu. Moj najbolji drug iz tog perioda bio je Vedran Ivčić, kasnije pevač i brat još popularnijeg pevača Tomislava. U Zadru sam prvi put uzeo mikrofon u ruku i pevao sa vojnim orkestrom u sportskom društvu „Partizan“. Pre toga smo jedno vreme živeli i u Herceg Novom, a posle Zadra smo se vratili u Mostar, gde se moj otac i penzionisao.