Potresna ispovest Milice Kemez o zlostavljanju koje je preživela u hraniteljskoj porodici

Kada bi se životna priča Milice Kemez pretočila u film, gledaoci bi plakali od prvog do poslednjeg minuta! Vicešampionka „Zadruge 4“ imala je tri godine kada je završila u Domu za za decu i omladinu „Vera Radivojević“ u Beloj Crkvi! Njenom ocu Emiru Centar za socijalni rad oduzeo je ćerke jer nije mogao da im obezbedi osnovne uslove za život. Milicu i Mirelu je još pre toga napustila majka Ljilja, koja je otišla s drugim muškarcem, ne osvrnuvši se za dvema uplakanim devojčicama.

Milica nikad nije živela u normalnoj porodici, niti je doživela roditeljsku ljubav! Ni u hraniteljskim porodicama nije se usrećila, već je pretrpela pravu torturu, krvničke batine i zlostavljanje. Ovo je priča o paklu kroz koji je prošla, sve dok nije rešila da se osamostali i uzme život u svoje ruke.

– Imala sam tri godine, a moja sestra Mirela pet, kad nas je Centar za socijalni rad uzeo ocu i odveo u Dom za nezbrinutu decu. Sećam se da sam mnogo plakala što idemo u dom. Toliko sam vrištala da me je čovek koji nas je vozio tamo udario. Pitali su me kasnije o tom incidentu, ali sam iz straha prećutala. Ubrzo su u dom počeli da dolaze ljudi koji su hteli da me usvoje, ali je želja našeg oca bila da Mirelu i mene ne razdvajaju. Svi su tražili jedno dete, pa smo nas dve ostale u domu. Pokušala sam da pobegnem iz doma, skočila sam kroz prozor, povredila se i završila u bolnici. Otad mi je ovaj moj ožiljak na čelu – počinje Milica svoju bolnu ispovest.

Pravi užas je tek usledio! Sestra i ona su otišle kod izvesne Vesne iz Bele Crkve u hraniteljsku porodicu. Mada je taj novi početak ličio na bajku, ubrzo se sve pretvorilo u horor.

– Ta Vesna nam je rekla da je ona sada naša mama i da „roditelj nije onaj ko te rodi, već onaj ko te čuva“. Pored nas je brinula o još jednom dečaku i njegovoj sestri. Prvih godinu-dve je bilo sve u redu. Zvala sam je „mama“ i tako sam je i doživljavala! S vremenom je popustila sa živcima i počela da nas kažnjava, kao i da nas fizički i psihički maltretira – priča Kemezova, a zatim opisuje neke od prvih kazni koje je hraniteljka primenjivala nad njom:

– Jednom mi je rekla da pripazim na pecivo koje se peklo u šporetu, a meni je zagorelo. Bacila ga je na pod i naterala me da ga pojedem! Izbacivala me je napolje, nekoliko puta je sestru i mene terala da spavamo u dvorištu, zaključavala nas je u podrum… Tako bi reagovala ako, na primer, razbijemo neku figuru ili se popnemo na tavan. Nismo išle kod druge dece na rođendane, nismo ih ni slavili. Ne pamtim nijednu rođendansku tortu, niti decu na slavlju kod mene.

S vremenom su kazne postale sve brutalnije! Hraniteljka je Milicu i njenu sestru svakodnevno zlostavljala, a devojčice su zadobile masnice po čitavom telu.

– Stalno je bila živčana, za sve smo joj mi bile krive. Jednom sam s Vesnom nameštala furunu, rekla mi je da će ona da je podigne, a da ja brzo popravim nogicu. Nisam se snašla, a ona mi je tešku peć spustila na ruku! Iskrivila mi je ruku, danima me je bolela… Drugi put mi je drškom od metle razbila glavu, išla mi je krv. Dešavalo se da je gledam kako mi udara sestru. To bi me potreslo, pa bih jecala, a ona se drala: „Što plačeš, hoćeš i tebe da bijem?“ Gađala nas je čime je stigla. Često bi nas krvnički istukla kaišem, ruke su mi bile modre. Sećam se nekoliko fotografija na kojoj su sva deca iz razreda nasmejana, a ja krijem ruke iza leđa da mi ne bi bile na slici. Umela je da me kazni i pošalje u školu u starim muškim stvarima, prljavim i pocepanim. Terala me je da joj masiram noge do šest ujutru, dok učim tablicu množenja. Imala sam fobiju od učenja, jer ako nešto pogrešno pročitam, uvek bi me klepila po glavi. Nije mi dozvolila ni da odem na maturu! – priseća se Milica trauma iz detinjstva. Ona kaže da su mnogi znali šta se događa iza zatvorenih vrata, ali da niko nije reagovao i pokušao da im pomogne:

– U komšiluku su svi znali da nas maltretira, ali joj niko ništa nije smeo. Bila je muškobanjasta, radila je na pumpi, a pre toga je bila u vojsci. Svi su je se plašili. Imali smo životinje, kokoške, svinje, koze, ona ih je klala. Mi smo brinuli o njima, hranili ih, čistili… Radili smo i na njivi.

Učesnica „Zadruge“ kaže da ju je hraniteljka stalno ponižavala i vređala. Umesto nje je odlučila i koju će srednju školu da upiše. Nije imala snage da joj se suprotstavi.

– Govorila je da sam glupa i da nikad ništa neće biti od mene. Nije mi dala da polažem prijemni, već me je upisala u srednju frizersku školu. Ponavljala je da sam samo za zanat. Volela sam srpski, nastavnica je predlagala da jednog dana studiram književnost, ali Vesna nije htela ni da čuje za to. Ponavljala je da sam samo za zanat i ništa više.

Mirela je onda upisala srednju medicinsku u Vršcu i preselila se u internat. Za to vreme kod kuće je situacija bivala sve gora. Uz podršku drugarica Miličina sestra je smogla snage da potraži pomoć pokuša da ih nekako izvuče iz pakla.

– Ne znam zašto, ali Vesna je Mireli puštala kosu, a mene je protiv moje volje šišala na kratko da izgledam kao dečak. Nikad nam nije dozvoljavala da čupamo obrve, brijemo se, farbamo… Sestra je u internatu ofarbala kosu, a kad je ova to saznala, rekla joj je da takva ne dolazi kući za vikend i da će je ubiti! Mirela se mnogo uplašila tih pretnji. Od straha je htela da se ubije! Drugarice iz internata su joj rekle da napiše pismo Centru za socijalni rad i opiše uslove u kojima živimo i kako se Vesna ponaša prema nama. Inače, Centar za socijalni rad nas je možda tri puta obišao otkad smo živeli kod nje, a mi bismo se tada pravile da je sve u redu – priča Milica i dodaje da su socijalni radnici po prijemu tog pisma došli po nju u školu i odveli je na razgovor:

– Ušla sam u kancelariju, a tamo je bila i ona! Pitali su me da li je sve iz pisma tačno, a Vesna me je pogledala u oči i rekla: „Želiš li da odeš od kuće kao Mirela?“ Samo sam ćutala. Potom su me odveli u drugu prostoriju i postavili mi isto pitanje, a ja sam im tek tad priznala da je sve istina. Mirelu i mene su odmah smestili u privremenu hraniteljsku porodicu u Vršcu u kojoj smo bili dok nisam završila prvu godinu srednje frizerske, a ona drugu godinu medicinske. Kasnije su nas prebacili u treću hraniteljsku porodicu u Novom Sadu, kod žene koja je imala dvoje dece. Bila je korektna, nije nas fizički maltretirala. Kod nje sam napredovala i počela da verujem u sebe, poraslo mi je samopouzdanje.

Sve vreme dok se selila i tražila malo sreće, Milica je mislila samo na jedno – roditelje! Čak 11 godina nije imala nijednu informaciju o majci i ocu. Maštala je kako će se svakog časa pojaviti na vratima, uhvatiti je za ruku i povesti kući!

– Ništa nisam znala o mami i tati, čak ni kako se zovu. Pošto imam specifično prezime, mnogi su me pitali: „Odakle su tvoji?“, a ja nisam znala da odgovorim. Dok sam bila u domu i hraniteljskim porodicama, zamišljala sam kako moja majka izgleda, nadala sam se da će se svakog časa pojaviti i doći po mene. Kad nas je Vesna tukla, plakala sam i pitala se: „Da li mama misli na nas? Da li brine gde smo, da li smo žive?“ Niko za 11 godina nije pozvao da pita da li smo sestra i ja žive! Zanimalo me i kako izgleda moj tata, na koga ličim, kakva li sam bila kao beba… Bila sam ljuta na mamu što ne dolazi – s tugom u glasu priča učesnica rijalitija.

U srednjoj školi je saznala istinu o roditeljima. Ali uz tu istinu, došla je i nova bol. Njena mama više nije bila živa. Nikada je nije upoznala, niti zagrlila.

– Kad smo prešle u Novi Sad, odveli su Mirelu i mene u Centar za socijalni rad i rekli nam da su nam pronašli roditelje. Upitala sam: „Je l’ i oca i majku?“. Odgovorili su da nam je mama umrla pre šest godina, a da nam je tata u zatvoru. Razočarala sam se u život! Tad sam upoznala babu i dedu sa mamine strane, ali nisam imala osećaj da je to neko moj. Ubrzo je deda umro i sahranjen je pored moje majke. To mi je bio jedan od najtežih trenutaka u životu! Tad sam prvi put videla njenu sliku, i to na grobu! Pala sam, ležala na zemlji, tuga me je obuzela… Prezrela sam svet, ljude, bolelo me što se sve tako desilo i što je nikad nisam upoznala. Potom je tata izašao iz zatvora i dozvolili su da ga viđam samo u Centru za socijalni rad. Meni je to bilo malo, pa sam bežala iz škole da bih bila s njim. Bio je alkoholičar, rekla sam mu da ne želim da ga viđam ako pije, pa je prestao. Šetali smo zajedno, držao me je za ruku… – opisuje Milica susrete sa ocem, koji se, nažalost, opet odao piću:

– Sećam se da me je molio da mu pevam pesmu: „Ličiš na moga oca“ od Cece Ražnatović. Snimao bi me telefonom i onda to slušao dok ne zaspi. Bila sam mu mezimica! Videla sam ga svega desetak puta, kada su mi javili da je umro. Svi koje sam ikada imala su umrli! Da imam ovu pamet i životno iskustvo, odvela bih ga na neku kliniku da se leči. Možda bi još poživeo.

Kemezova piše knjigu o svom životu, koju će uskoro objaviti.

– Moja autobiografija je pri kraju. U knjizi ću detaljno opisati svoj život i otkriti detalje koje nisam do sada. Zvaće se „Kemezov kod“. Želim da ljudi izvuku pouke iz mojih iskustava.

Milica kaže da bi volela da smogne snage i oprosti roditeljima i hraniteljima, a zatim da usvoji dete:

– Razmišljala sam o oprostu, čitala mnogo knjiga na tu temu, išla u manastire… Nosim gnev u sebi, jer su me roditelji napustili. Često budem ljuta na sve ljude i nepoverljiva sam. Teško je, jer treba da oprostim porodici, hraniteljima, ljudima kod kojih sam radila… Mnogo njih se ogrešilo od mene i nanelo mi zlo u životu. Volela bih da jednog dana imam dovojno novca da mogu da pomažem drugim ljudima, pre svega da usvojim dete i da ga usrećim!

Rijaliti zvezda tvrdi da nikada nije imala bogatog momka!

– Nikad se nisam zabavljala sa sumnjivim tipovima i lovatorima, niti sam gledala koliko muškarac ima para. Svi misle da su lepe devojke sponzoruše! Moj izgled je i pre malih korekcija koje sam uradila, privlačio pažnju. Na faksu su mi govorili kako sam napumpala usta iako tada to nije bio slučaj. I dok sam bila nevina, pričali su da sam spavala s njih milion!