Suzana Mančić: Najstrašnije je bilo kada su mi doneli da potpišem umrlicu

Teško je zamisliti da Suzana Mančić nije hodala samo stazom uspeha i slave, već i po trnju, često preoštrom. O borbama koje je vodila naznake je davala u autobiografskim knjigama „Neukrotivo srce“ i „Kao da sam sanjala“, želeći da razotkrije svoju ne samo borbenu već i ranjivu prirodu. Manje je poznato da je, pre nego što je dobila ćerke Teodoru i Nataliju Kunić, harizmatična voditeljka godinama vodila borbu za potomstvo. Sa željom da ženama bude primer hrabrosti i odlučnosti u nastojanju da se ostvare u najlepšoj životnoj ulozi, Suzana je svojevremeno ispričala:

– Kada sam pisala knjige, nisam želela niti da se pravdam, niti da od sebe pravim sveticu. Jer, ako želite da vam ljudi veruju, morate da budete iskreni. Ja jesam, uvek. U vreme kada sam vodila borbu za potomstvo o tome se nije pričalo javno. Zato sam to godinama kasnije napisala. Razlog zbog kojeg nisam iznosila previše detalja je ta odstupnica koju imaš kada pišeš o sebi, da ne bi zapao u melodramatiku. Ljudi ne vole patetiku, odnosno ja je ne volim, a ona lako može da vam se desi kada pričate o ovakvoj temi. Međutim, mnoge moje prijateljice i poznanice doživele su slično iskustvo i svima njima govorila sam da budu hrabre i uporne. Zbog tog stava mislim da mogu da budem dobar primer ženama koje žele da se ostvare kao majke.

Suzana Mančić majka je dve odrasle ćerke, dvadesetosmogodišnje Teodore i dve godine mlađe Natalije, ali malo je poznato da je pre njihovog rođenja čak tri puta ostajala u drugom stanju.

– Ja sam jaka žena i sve što mi se dešavalo prihvatala sam kao nužnost. Uporno sam išla prema svom cilju da jednog dana dobijem dete, a to se nije desilo sve do trenutka kada sam shvatila da moram da se smirim, da napravim raspored u životu, odgodim sve obaveze i legnem u krevet kako bih „čuvala“ trudnoću. To je za mene bilo nešto nepojmljivo, da ja, koja sam oduvek bila zdrava mlada žena, bez ikakvih tegoba, izgubim bebu prvi, pa drugi, a onda i treći put – ispričala je Suzana za „HELLO!“.

U knjizi je otkrila da su sve tri bebe bili sinovi.

– Iako su mi doktori svaki put rekli da sam nosila dečaka, ne mogu sto posto da verujem u to da su sve bili sinovi, jer je u našoj tradiciji da želimo da rađamo mušku decu. Mislim da možda takvim odgovorom teže da vas stimulišu da nastavite sa pokušajima. Ali, ja sam želela da imam sina Aleksandra, po mom ocu, i sina Stojana. Uvek sam volela ta stara, arhaična imena. Nisam poznavala nijednog Stojana, ali sam svaki dan išla u školu Ulicom Stojana Novakovića i nekako mi je to ime uvek zvučalo čvrsto, stameno. Na prvom ultrazvuku sa Teodorom, bila sam ubeđena da ponovo nosim dečaka. Kada mi je lekar saopštio da je devojčica, rekla sam da je to nemoguće i zaplakala kao poslednja seljanka. Ali, tolika moja želja za muškim detetom nastala je iz vrlo sebičnog razloga. Ja sam jedinica i u životu sam morala da budem i muškarac i žena, da se sama izborim protiv svih zabrana, roditeljskih, školskih, društvenih, čaršijskih. Morala sam sama da obezbedim i zaštitu i opravdanje, sve ono što sam idealizovala da bih bila u ulozi starijeg brata kojeg nikada nisam imala. Želala sam da ga moja ćerka ima.

Kako je, zapravo, izgledala Suzanina borba za potomstvo.

– Prvu bebu izgubila sam odmah na početku, u trećem mesecu trudnoće. Tada se ispostavilo da imam dvorogu matericu, kao mnoge žene, koja je preduslov za probleme i prekid trudnoće. Kada sam zatrudnela drugi put, u drugom mesecu doživela sam komplikacije i doktor je izvršio kiretažu, posle čega sam dobila jake medikamente. Oporavila sam se i ubrzo sa Biljanom Jeftić i Aleksandrom Ilićem otišla na muzički festival u Južnoafričku Republiku. Treće večeri boravka u Johanesburgu probudila sam se u lokvi krvi. Taj strah i tu bespomoćnost ne mogu da opišem. Uhvatila me je panika hoću li umreti, pitala sam se šta da radim, nisam znala ko je u kojoj sobi u hotelu u kojem su radili Filipinci, čiji je engleski bio izuzetno loš. To je bila agonija. Međutim, u svoj toj nesreći imala sam i sreće, jer mi se prethodnog dana javila mamina prijateljica koja je sa mužem živela u tom gradu. Oni su me odveli u jevrejsku ginekološku kliniku, gde mi je doktor uradio ultrazvuk i pitao me da li su mi prekinuli trudnoću. Rekla sam da jesu, a on me je pitao gde sam to uradila. Rekla sam: ‘U Evropi’, na šta me je ponovo pitao: ‘Ali gde?’ Odgovorila sam: ‘U bolnici’. Tada je okrenuo ekran prema meni i pokazao intaktni plod. Odskočila sam od stola, suze su mi išle i od straha i od sreće, a najviše od neverice zbog svega što je prethodilo. Shvatila sam da sam imala blizanačku trudnoću i da je drugi plod preživeo kiretažu. Nažalost, dete sam izgubila u četvrtom mesecu u Beogradu, u strašnim bolovima i mukama. Fizički mi je to bilo najbolnije iskustvo u životu. Taj put od kuće na Bežanijskoj kosi do ‘Gradske bolnice’ na Zvezdari trajao je duže nego ijedan. Mislila sam da ću umreti. Poslednju bebu izgubila sam u šestom mesecu trudnoće. Tada sam se zapravo i porodila, mada mi je lekarka odmah posle porođaja rekla: ‘Nemojte se nadati’. Dete nije preživelo, nije imalo dovoljno razvijena pluća. Najstrašnije je bilo kada su mi doneli da potpišem umrlicu. To je bilo surovo.

Na pitanje kako joj iz ove perspektive izgleda sve kroz šta je tada prolazila, Suzana kaže:

– To je bio istinski hod po mukama. Ali, činjenica je da je žena satkana da bude jaka, da rađa i da gubi. Ja sam u sebi izgradila takvu filozofiju i vodila sam se njome.

Osećaj krivice da možda nije dovoljno štitili sebe i bebe nikada je nije mučio.

– Zaista nikada, iako je moj doktor Zlatko Bešlagić učinio sve da u meni probudi grižu savesti. Umesto toga, probudio je osećaj odgovornosti. Kada si zdrav i fizički možeš sve, nemaš osećaj da bi trebalo da sputavaš sebe u bilo čemu. Osećala sam se toliko moćno i jako da sam mislila da mogu brda da pomerim, a kamoli da rodim dete. Osim toga, moje koleginice su sa stomacima do zuba pevale, nastupale, išle na turneje do pred porođaj, i meni uopšte nije bilo jasno da ja to ne mogu. Očigledno mi je trebalo da se više puta uverim da u mom slučaju nije tako. Na kraju sam stala i zapitala se dokle ću udarati glavom o zid i stavljati svoj život na nemoguće probe. U to vreme spremala sam ploču koja je u međuvremenu završena, a trudnoće su se prekidale jedna za drugom. To je se odražava i na psihu, i na fiziku, i na karijeru. Na sreću, uvek sam posedovala čvrstinu, vrag bi ga znao odakle. Hrabrila sam sebe i verovala. I prijateljicama sam stalno govorila: ‘Polako, biće, važno je da si uporan’. Kada danas vidim da žene ne mogu ni da zatrudne, ovo kroz što sam ja prolazila u odnosu na njihove muke je ‘luk i voda’, prirodna stvar. Nisam bombardovala telo hormonima i ko zna čime, i strašno mi je žao što se žene toliko muče sa vantelesnom oplodnjom. Rizikujete sopstveni život da biste podarili novi. Ali, nema veće sreće nego kada ostvarite taj cilj, samo je važno ne odustajati i ne klonuti duhom.

Strah i sumnju u roditeljsku misiju nikada nije osećala.

– Bila sam uverena da će se to desiti, jer sam bez problema ostajala u drugom stanju. Samo je trebalo smiriti se i ležati. Tako sam jednog aprila legla i do decembra nisam ustala. Lakirala sam nokte, čitala knjige i restriktivno gledala televiziju, jer smo već bili u velikim sukobima sa drugim republikama. Izbegavala sam sve što bi izazvalo bilo kakav stres. U decembru 1992. godine rodila sam Teodoru i to je bila moja prva pobeda. Drugu sam izvojevala dve godine kasnije, kada je na svet došla Natalija.