“Ja se venčam sa svakom ženom koja hoće da se uda za mene!”

Milutin Popović Zahar izneo je detalje privatnog života i karijere.

Muzičar je u svojoj ispovesti pričao o počecima bavljenja muzikom, ali i poznatim damama sa kojima je bio.

Početak

Zovem se Milutin Popović Zahar. Rođen sam u Krupnju 1938. godine. Otac Ilija bio je profesor geografije, pokojni brat Milan i deda takođe. Malo ko zna da je moj deda bio Jovan Cvijić, on je ujak moje majke. A ja, kada me pitate gde je istok, zapad, sever, jug, ne znam uopšte. Nemam talenta za geografiju, jedini u familiji.

Ali imam talenta za muziku, na majku Radojku, koja je svirala violinu kao učiteljica u Sremskim Karlovcima. Tako sam i ja zavoleo violinu. Počeo sam da je sviram kada sam povredio nogu na fudbalu pa mi je majka, da me spasi daljih gubitaka, gurnula u ruke violinu koju sam u početku užasno mrzeo. Onda sam dobio prvi radio, zvao se „kosmaj“. Preko njega sam slušao svetske violiniste, ali ne sviranje sa ciganskih svadbi, nego nešto za mene nepojmljivo lepo i do te mere sam bio zapanjen lepotom tog zvuka da sam pokušao da ga imitiram. A ta imitacija se nigde ne predaje u školi. Ali za decu koja nemaju učitelje, to je jedini put da dođu do vrhunskog tona. A violina, to je ton, plus virtuozitet. Tako da sam zahvaljujući prvom radiju zavoleo taj instrument i sve vezano za njega.

Tom Sojer

Krajem jula 1941. godine mog oca Iliju Popovića, mladog oficira srpske vojske, zajedno sa mnogim oficirima Nemci su potrpali u voz i poslali u Nemačku u ropstvo, u logor Osnabrik. Brat, majka i ja smo tada izbegli iz Krupnja kod babe Leposave u Loznicu.

U jesen, jedan dan negde pred podne, nemačka patrola zalupala je na naša vrata. Udarcima čizme umalo ih razvališe. A naša majka premrla od straha. Tri mlada soldata u nemačkim uniformama ušla su u kuću. Jedan od njih je na čistom srpskom pitao moju majku gde joj je muž. Naredili su nam da napustimo kuću. Majka je pitala da li može da uzme neku stvarčicu za decu, neku fotografiju. Nisu dozvolili. To su radili i svima u okolnim kućama. Uputili smo se, kao i ostali, u školu. Narod je bio u panici, očekivao je ono najstrašnije. Kasnije se saznalo da su neke naše usijane glave, verovatno komunisti, ubili u okolini Krupnja dva nemačka vojnika. Nisu znali za Hitlerovu naredbu da se za jednog Nemca strelja sto Srba. Prema majčinim rečima, jer sam ja tada bio mali, noć je sporo prolazila. Sledećeg dana Nemci su na trgu obesili jednog muškarca za koga se sumnjalo da je počinilac. Narod se vratio kućama, ali one su bile zapaljene. Ceo grad je izgoreo. Učiteljica Raca ostala je bez imovine, bez ičega. Sa decom je krenula ka Loznici, kod majke Leposave.

Uprkos sivilu, bio sam veseo i radoznao dečak. U starijem bratu Milanu imao sam idola, bio je vođa sve lozničke dečurlije, harambaša, naš Tom Sojer. Bio je stariji od mene pet godina, što je u tom periodu nepremostiva razlika. To je u meni, malom Zaharu, budilo agresiju, pa sam se često kod kuće tukao sa bratom, što je jedilo baku Leposavu, koja nas je prekoravala.

Susret sa ocem

Bilo je to 1945. godine. Voz s polupraznim kupeima juri od Šapca do Loznice. U jednom od njih sedi Ilija Popović, bivši oficir kraljeve vojske, nemački zarobljenik, robijaš iz logora u Osnabriku. Na stanici ga nije dočekao niko, jer su ga čekali danima pre toga. Odustali su od toga. Zatekao nas je u dvorištu kuće. Svi su plakali od radosti, samo sam ja bio začuđen. Ko je ovaj visoki, mršavi brka koji me podiže rukama uvis i ljubi u obraze rumene od stida. Nisam mogao da prihvatim i činjenicu da ovaj stranac ljubi moju majku, otima je od mene. Moralo je mnogo vremena da prođe da se naviknem na tu činjenicu da je taj stranac moj otac.

Prva violina

Bila je neka ciganska crna violina koja mi je ostala u ružnom sećanju, jer su mi dali da me uči neki Tando, koji je govorio sve sa G. Gpopoviću, gzakasnio… Onda kada nisi vežbao, on te svojim gudalom tukao po prstima, koji su posle toga bili otečeni. Ja sam toliko zamrzeo violinu zbog njega. Tek posle sam otišao kod drugog profesora i zavoleo ovaj instrument.

Ljubav prema fudbalu

Mislio sam da ću biti fudbaler, pa nisam. Mislio sam da ću biti arhitekta, pa nisam. Upisao sam prava, a najpre sam u Ljubljani studirao arhitekturu dok sam kratko vreme igrao fudbal za Olimpiju. Ali s obzirom na to da nije bilo para od fudbala, otac me vrati. Kao čovek iz Crne Gore, odmah me uputi na Pravni fakultet.

U početku nisam voleo prava, kasnije jesam. Na pravima su bile jako lepe devojke. Preko puta je bio Arhitektonski fakultet, tamo je takođe bilo puno lepih devojaka. To je ono što nas je sve privlačilo tamo, nas muškarce. A onda sam magistrirao i doktorirao kod doktorke Smilje Avramov na međunarodnom pravu. Napisao sam nekoliko značajnih radova, primljen sam u društvo svetskih međunarodnih pravnika, takozvanu „plavu knjigu“ Ujedinjenih nacija. Tako da je moj život, što se tiče karijere, „potpuno upotpunjen“, ja sam zadovoljan.

Muzika i poezija

Na fakultetu su se subotom i nedeljom održavale sekcije „pokaži šta znaš“, gde su studenti s našim poznatim zvezdama Đorđem Marjanovićem, Mikijem Jevremovićem, Lolom Novaković i drugima svirali. I mene nateraju da sviram čuvenog Helmuta Zaharijasa. Ja sam to tako dobro izveo, da su me odmah špijuni iz „Krsmanovića“ i „Lole Ribara“ uvukli u orkestar. Ostao sam u „Loli“. I prozovu me Zahar. Sad malo ko zna i kako se zovem! Kasnije sam postao i šef orkestra, nasledio sam Radeta Jašarevića. Tu je bio i Boki Milošević, sjajna ekipa. S njima sam proputovao ceo svet, od Medison skver gardena, do Pekinške opere, bio sam i u Mongoliji… Nuđene su mi ogromne pare da sviram u Las Vegasu pola sata. To je neshvatljiv novac. Ali nije imao ko da me prati, jer moj orkestar je morao da se vrati da nastavi studije. Tako da sam se dao u komponovanje jer sam dobro pisao poeziju. Svoje muzičko znanje udružio sam sa poezijom i taj spoj je iznedrio mnoge pesme za koje se smatra da su danas najvrednije, „Jugoslavijo“, „Vidovdan“, „Svilen konac“, „Ivanova korita“, „Zbog tebe, mome ubava“.

Lepa Brena

Najveći broj zvezda, ovih pravih, ja sam napravio. Čak sam uspeo od jedne devojke, za koju niko nije računao da će biti zvezda, da načinim megazvezdu. Od Lepe Brene. Prilagodio sam njenom temperamentu lagane pesme koje su bile dosta satirične, odslikavale su to vreme: on voli disko, ona kolo šumadijsko, selo, grad, migracija, to su ljudi prepoznali, usvojili i ona je preko noći postala ogromna zvezda. Posle nekoliko godina, kada sam joj napravio pesmu za Evroviziju, ona je već bila zvezda, ali dosetio se neko da bi Zaharu to bilo mnogo. Ima veća sila kompozitora i muzičkih organizacija koji su je ubedili da krene drugim pravcem. Pogodilo me je to.

Prodaš 1.150.000 ploča u zemlji, najveći broj primeraka ikada. I jedna žena, umesto da krene dalje s tim, ona te proda zato što ju je ubedio neko ko ima zvučno ime. Nemojte da se dvoumite, svaka pevačica koja napravi mali hit, ona više nema granice. Svaka od njih puca na Vitni Hjuston, to ili ništa! I svaka završava tamo gde je i počela. Nisam mogao da prebolim toliku vrstu, ne nezahvalnosti, nego gluposti.

Lepa Lana

Onda sam naišao na Lepu Lanu koja je lepa, ali malo ju je mrzelo da razmišlja i priča. Napravio sam joj nekakve vesele pesmice, ona je krenula strahovito i isto se ponovilo.

Neko ju je ćapio da bi sprečio Zahara da ponovi napravi još jedan kambek. Oni su videli „pa ovaj čovek pravi i za kvalitetne pevače, pravi zabavnu i narodnu muziku, daj mi to da uzmemo“. Već je bilo organizacija i klanova koji su bili jači. Ja sam bio solista, čovek koji je išao svojim putem, stalno sam. I mislio sam da je to ispravno jer svako udruživanje vodi jednoj gorkoj piluli na kraju, uvek se neko razočara.

Goca Lazarević

Jedne tople majske večeri imao sam probu u „Loli“, a Goca je došla na audiciju. Ovlaš sam je pogledao i rekao: „Koji je tvoj problem, mala?“ Bila je veoma mlada, mršava kao balerina, tek otvoren ružin pupoljak. Njen glas je bio cvrkutav, a držanje skrušeno. „Došla sam da me probate“, rekla je, a ceo orkestar je počeo da se smeje. „Da probate moj glas“, dodala je. Nisam joj davao nikakvu šansu, odabrala je tešku vranjansku pesmu. Kada je zapevala, u sali su svi zaćutali. Bio je to rezak, pomalo visok glas neobične izražajnosti. Rekao sam: „O-ho-ho, ti se ne šališ. Najzad nam je došla dama koja zna znanje!“, rekoh orkestru.

Tako je počeo njen novi život, koji će, kako se kasnije ispostavilo, poremetiti moj sopstveni i odrediti mi dalju sudbinu. U to vreme svi moji drugovi su se oženili i imali decu, a otac mi je govorio da je vreme da se i ja ženim. Imao sam dve opcije, da se oženim koleginicom sa fakulteta, intelektualkom, vršnjakinjom ili ovom mladom pevačicom koju i ne poznajem dobro. Odlučio sam se za prvu i dobili smo ćerku Ljiljanu. Ali, ubrzo smo se razveli, nije išlo. Počeo sam da se družim sa pevačicom.

„Slušaj, slušaj. Da odemo negde daleko, sami nas dvoje. Znam da se nećeš oženiti mnome, ali ipak bih volela da odemo bez pesme i svirke“, rekla je i otišli smo na Azurnu obalu. Krenuo sam na plažu jedno po podne i video moju malu pevačicu kako sedi na obali skupljenih kolena koje je obuhvatila rukama. Bila je tužna. Znao sam o čemu se radi. Mlada, lepa i dobra pevačica vuče se s jednim violinistom bez nade da će je uzeti za ženu. Ćutao sam, ali sam tada odlučio da se oženim njome. Dugo smo bili u braku, deceniju i po. Dobili smo dvoje dece, Mariju i Miloša. Moja mlada supruga je bila dobra pevačica, postala je popularna i prava zvezda. Postala je sigurna u sebe, došla je ogromna lova, a mala gugutka iz neke šumadijske bestragije postala je ime popularnije od mog. Pomislila je da je vreme da Galateja napusti Pigmaliona.

Treća sreća – Marija

Kasnije sam se oženio trećom ženom Marijom, s kojom sam i dan-danas. Upoznao sam je u Opštini pre 15 godina. Trebalo mi je neko uverenje i ja odmah odem kod činovnice koja mi se učinila najlepšom, bez ikakve nade da ću ja tu nešto uspeti.

Međutim, ona je stanovala blizu mene i onda jedan, drugi, treći susret, nešto se stvorilo između nas. Srećni smo. I zvanično smo venčani. Ja venčam svaku ženu koja hoće da se uda za mene. Ali ovoga puta je bila ljubav u pitanju.

Deca

Imam troje dece. Ćerka Ljiljana je završila filologiju, španski jezik, i bila je neka vrsta sekretarice i prevodilac pokojnom Amfilohiju. Imam ćerku Mariju i sina Miloša sa Gocom. On je vrlo talentovan filmski režiser, pravi izuzetne spotove. Ni sam ne zna koliko je genijalan. Ali bio je stalno pod pritiskom neke popularnosti oca i majke, potpuno neopravdano. Dok mu ja to nisam izbio iz glave i rekao: „Ti si pobedio na takmičenju svih režisera, Zlatnog viteza si dobio. Ti si prevazišao oca“. Svaki dan se čujem s njima, ali sam im zabranio da dolaze, zbog njih.

Od Vardara pa do Triglava

A što se tiče mojih pesma, stvar stoji ovako. Evo, prvo ona „Od Vardara…“ Ona je nastala tako što je Sarijevski doneo Danilu Živkoviću, kompozitoru, neku pesmu koja se zvala „Zemljo Makedonijo“ i zamolio ga, pošto nije prolazila, da se malo prepravi i da se udene na srpskom da se peva. Imao sam jedan mali tranzistor sa kasetofonom i slušao sam tu pesmu, ali nije mi se svidela. Palo mi je na pamet: što ja ne bih napisao nešto o Jugoslaviji? I onda mi nešto klikne! U sekundi sam napisao i muziku i tekst.

Dam Veri Ivković da peva, ali i Danilu, pošto mi je dao kasetu. Pesma je prvo proglašena šundom, Danilo je hteo da me tuži jer sam ga naterao da peva. Međutim, u orkestru koji snima pesmu bio je trubač, on je bio i u Domu armije u vojnom orkestru koji je svirao Titu na Brionima . I on u času raspoloženja, posle tog snimanja, predstavi pesmu Titu koji odjednom reče da je to krasna pesma, da nam takve trebaju. Preko noći nije bila šund već najbolja pesma. Danilo je to iskoristio, a pošto je bio predsednik nekog autorskog udruženja gde sam ja prijavio pesmu, doda svoje ime ispred mog, što znači da je on koautor muzike. On je zbog toga dobio slavu, pare i odlikovanje, a ja ništa. Onda sam napisao „Živela Jugoslavija“, koja je proglašena jednom od najlepših pesama. Pevali su je Lepa Brena i Miroslav Ilić. Sto hiljada ljudi u Bukureštu su pevali tu pesmu zajedno. Poslednje što sam u Jugoslaviji napravio bila je numera „Hej, Jugosloveni“, to je pevala Doris Dragović, prva ploča koju je samostalno snimila. Tako da me je to jugoslovenstvo skupo koštalo. Znao sam da je treći put ili sreća ili će da propadne. Nažalost, propalo je sve. Propala je i moja nacionalna penzija koju sam debelo zaslužio.

Oda olimpika

Najveći uspeh mog profesionalnog života je ne samo što sam svirao u najvećim salama sveta, već što sam i u Rusiji izabran među 300 kompozitora da napravim originalni, sportu posvećeni celovečernji koncert povodom Olimpijskih igara. Zaprepašćen sam bio kada su me obavestili da su mene izabrali. I ranije sam voleo da pišem klasičnu muziku, a ovoga puta svakom sportu sam napravio po jednu numeru. Najlepša je bila „Oda olimpika“. Za to sam dobio veliku nagradu Ruske akademije nauka za najlepši koncert u Rusiji izveden. Nikada nisam uspeo ovde da ga izvedem, pošto Srbi mali uspeh poneki put i priznaju, ali veliki nikad. Ali, prevazišao sam to jer nikada nisam previše nešta želeo. Želeti nešto besomučno i beskrajno, preko granica, atak je na sopstvenu psihu. U tom trenutku postajete nesrećni bez ikakve veze. Ne možete vi ispraviti krivo drvo, jer vi niste drvo nego čovek, kao što je svaki čovek drvo za sebe. Vrlo brzo sam se mirio sa činjenicama i nastavio da radim ono što volim. Lepota celog našeg življenja jeste u radu, pa još ako on naiđe na neka priznanja, onda čovek oseća da nije uzalud živeo. Sve teškoće se savlađuju radom. On donosi plodove, sreću, stabilnost i zdravo društvo. Kod nas rad nije uobičajen. Taj balkanizam nas košta mnogo. Ali ja sam presrećan jer sam i u narodnoj muzici pobedio dva puta na Ilidži, potom na još pet festivala, u zabavnoj sam dva puta pobedio u Budvi, i u Opatiji jednom. I u klasičnoj muzici u Rusiji. Jedino nisam uspeo da budem u klanu, da me neko odvede i kaže: „Dajte ovom čoveku šansu“.

Svilen konac

Kada sam imao 15 godina, dobio sam na završnom ispitu u nižoj muzičkoj školi da radim stare Cicvariće, romsko pleme koje je iz Bosne prešlo u Šabac i stvorilo autentičnu komponovanu muziku. Ja sam uspeo da uđem u suštinu toga i da otkrijem da „Svilen konac“ i „Nizamski rastanak“, koje je svirao Carevac, nisu njegova dela, što mi je on mnogo kasnije potvrdio, nego su to Cicvarići snimili u Beču. Ali, pošto je bilo po 12 minuta, Carevac je to isekao na dva-tri dela i malo preradio. Međutim, rekao mi je: „Šta vredi što sam ja svirao to, muzika koja nema iza sebe reči, kratko živi. Naći će se neko ko će dostojne stihove napisati, a ja bih voleo da si to ti“. Voleo me je jer sam bio pravnik i violinista. Obećao sam mu i napravio sam „Svilen konac“ kojim se ponosim, jer sam udenuo ono što je on mislio. Snimio sam i „Nizamski rastanak“, napisao reči i za „Marš na Drinu“.

Vidovdan

Od PGP je pravoslavna crkva Hrama Svetog Marka, među njima i pokojni patrijarh Pavle, povodom 600 godina od Kosovske bitke naručila da, sa deset najboljih pevača, napravim po jednu potpuno novu kosovsku pesmu. Od svih tih, „Vidovdan“ mi uopšte nije išao.

U jednom trenutku sam seo na pod od očaja i tada kao da sam video patrijarha Pavla kako šije opančiće, kao da mi je on sam izdiktirao ceo tekst. Ili sam to uobrazio. Otišao sam da je snimim, ali niko nije hteo da je peva. Niko je nije razumeo, odbila ju je i Vesna Zmijanac. Moja tadašnja žena Goca je morala da peva. Ali, na kraju je tako ispalo da je danas pevaju u Rusiji monahinje, nekoliko manastira, kadeti ruske vojske, Boljšoj teatar, ruska armija, u Grčkoj nekoliko horova, u Bugarskoj, čak jedna devojka iz Perua. To je najjača, najistinitija pesma koju sam ikada napravio.

Slikarstvo

Hteli su da me izbace iz gimnazije jer sam igrao fudbal na dan smrti Moše Pijade. Ali, mnogo me je voleo nastavnik crtanja, pronašao je u meni talenat za karikature i rekao mi je da je najbolje da nacrtam Lenjina i Tita, i da će mi oprostiti ako se on zauzme za mene. Ja stvarno nacrtam i to bude lepo.

Kada je video profesor, rekao je da sam umetnik u duši i da treba da se bavim time. I stvarno, nisu me isterali, ali su me terali pet puta da menjam. „Što ti je namrgođen Tito? Kakav je to smeh, nije on šarlatan“.

Mene ne može da uplaši bilo šta. Bolest može. Ali ne može da me sruši nijedan mali i veliki poraz, razočaranje, zato što me je Bog obdario interesovanjem. Ako se tome doda i malo talenta, ja sam to prevazišao. Naslikam lepu sliku, napišem lepu pesmu, ja sam prevazišao svoj problem. Čovek mora da radi, a ako radi ono što voli, on je spasen. Ne žalim zbog života koji sam živeo. Ponosim se time što nisam bio član nijedne partije, nijednog političkog tabora, politika me je odbijala pre svega pragmatizmom, ciljem koji je u Srbiji, zemlji čuda, uvek značio imati vlast, imati novac, lepe žene, bez ikakvog truda. A to nije išlo s mojim ogromnim trudom koji sam ulagao u sve što sam radio: i u muziku, i u prava, i u pisanje knjiga, napisao sam četiri knjige, dva-tri filmska scenarija, mjuzikl „Santa Maria de la Salute“.

Posle mene

Posle mene… ne ostaje ništa. Marko Aurelije je rekao: „Posle mene, propast“. Nije propast, nego nešto sam uradio i ne brinem za tim što sam ostavio. Ima, i uvek će biti, ljudi koji su ostavili značajnija dela. Ali, za vreme mog života uradio sam solidno mnogo raznovrsnih stvari. I imam običaj da kažem: „Uspeo sam u životu, jer ništa nisam želeo da imam po svaku cenu.“

Kako sam izbegao robiju

Titu sam više puta svirao, ali jednom sam mogao da završim u zatvoru.

„Pa Zahar, ti nisi organiziran“, rekao mi je, na šta sam mu odgovorio: „Kako nisam?“ – Pa nisi u partiji. – Pa nisam, mrzi me da sedim na sednicama. – Pa mrzi i mene, ali ja sam predsednik, ja moram, ti si nas sve prevario – rekao mi je Tito, a meni je tad izletelo:

– Pa prevarili ste i vi čitav svet, pa vam niko ništa ne može. Lupio sam. Njegov šef protokola se uhvatio za glavu i pokazao mi da ću u zatvor. Tito se zacenio od smeha i rekao mi: „Niko me ovako dobro nije nasmejao“. Uplašio sam se odmah, čim sam to izgovorio. Posle sam mu nekoliko puta svirao, čak me jednom zvao u vilu u Karađorđevu da pijem „žilavku“.