Pre dva dana pola sata je svirao sedeći na veselju jednog prijatelja. Uz njega su supruga Silvija i šestogodišnja ćerkica Rebeka koja je oduševljena što je tata konačno stalno kod kuće i nigde ne putuje.
– Kako je bilo sad sam odlično. Teško podnosim promene vremena, stalno me nešto žiga i boli. Ne mogu da se namestim, ne mogu dugo da sedim, teško mi je da ležim, a o ustajanju i hodanju da ne govorim. Nervozan sam, prikovan za kuću i krevet. Sve što mi se dešavalo posle naizgled bezazlenog pada psihički me je rasturilo. Ali, zahvaljujući mojoj Silviji i prijateljima prevazišao sam psihičku krizu. Svakodnevno primam injekcije, sledeće nedelje ću na kontrolu i po rečima doktora, uskoro ću biti kao nov – kaže Kodić.
Zovu li vas kolege i prijatelji, da li vam pomažu?
– To je posebna priča. Mnogi su me oduševili i moram da ih spomenem. Kolege iz Orkestra Evropa na čelu sa Gagijem i Dejanom s kojima često nastupam odvojili su deo honorara sa jedne svadbe na kojoj je trebalo zajedno da sviramo i poslali mi. Moram da spomenem mog kuma Dragana Kojića Kebu koji mi je na sve načine pomogao, pa kuma Acu Ilića, Snežanu Đurišić, Vericu Šerifović, Đanija, Sašu Balkaniku iz Beča, Svetu, Emira… Da ne zaboravim moju Zlatu Petrović, koja mi je donela gomilu poklona i kad je polazila ostavila mi je na stolu 200 evra. Hvala joj od srca.
Ko vas je razočarao?
– Mnogi su me razočarali. Ne zaslužuju ni imena da im spomenem, niti da se nađu u istom tekstu gde su i oni koji su mi pomogli sada kada mi je najteže u životu. Prepoznaće se oni. Teško im je telefonom da me pozovu, da pitaju da li sam živ, a kamoli da dođu da me obiđu. Više su me zvali ljudi iz inostranstva, nego ovi koji su mi ispred nosa. Ni od koga ne očekujem milostinju, već ljudsku pažnju, malo topline i razumevanja. A, zaslužio sam, jer sam mnogo učinio za mnoge. Duša me boli što to moram da kažem, ali neka ih. Ako bog da, po prognozama mog doktora početkom jula staću na noge bez štaka.
Kako se snalazite na štakama?
– Sve bolje, ali imam problem sa ljudima koji me vide na štakama. Kao da ne vide pred sobom ljudsko biće i svaki čas me zapitkuju:"Pa kako baš tebi to da se desi?" A meni je muka da im odgovaram da je to svakom moglo da se desi. Neki me pitaju da li sam, možda, bio pijan, pa sam zato pao. Ma kakvo crno pijanstvo! Da sam bio pijan, možda ne bih ni pao, jer bi me pijanog i bog čuvao.
Živeo sam u zabludi– Dok sam 15 dana ležao nepokretan u bolnici analizirao sam svoj život i zaključio da sam bio velika budala. Pružao sam ljubav, znanje i uživanje u zvucima moje harmonike ljudima koji to nisu zasluživali. Živeo sam u zabludi da su mi prijatelji ljudi koji to nikada nisu bili, zato menjam odnos i prema njima i prema samom sebi. Možda je Bog rekao da treba ovo da mi se desi kako bih se opametio. Tek sada vidim da sreću čine male stvari. Presrećan sam kada mogu sam da se obučem, kada shvatim da nisam utonuo u depresiju, bolest koja se teško leči. Srećan sam kad mi pritrči moja ćerkica Rebeka i kaže:"Tatice, mnogo te volim!" |
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
