Bio sam i Tito i Draža

Debitovao je davne 1979. godine u seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića". U seriji "Srećni ljudi" igrao je Radojicu, problematičnog gazdu kafane, kojeg su opsedali reketaši, palili su mu kafanu, sekli mu kravate, jurila ga je ljubomorna žena (Aleksandra Nikolić), a on je stekao armiju obožavalaca.

Brojna domaća i strana priznanja, među kojima su i Zlatni ćuran, Zlatna kolajna, Zlatni vitez, Najbolji komičar Balkana… ali i nagrada "Radoje Domanović" za doprinos satiri koju mu je dodelilo Udruženje književnika Srbije, krunisale su njegovu iskrenu posvećenost dramskoj umetnosti.

I privatno je takav, potvrđuju njegovi prijatelji – odan i požrtvovan, duhovit i prirodan, svestran i, povrh svega, veliki šarmer i domaćin. Njegove kulinarske veštine nadaleko su poznate, a kao specijalitet ističu svadbarski kupus i papke u sopstvenom saftu, kako naziva svoj gurmanluk.

Sin na televiziji
– Rođen sam u Srpskoj Crnji, u mirnom i pitomom Banatu, kao prvo i jedino dete. Moji roditelji, otac Konstantin, koga svi zovu Kosta, i majka Katica, poznatija kao Kata, u šali su govorili da sam jedinac jer je tako najlakše odlučiti kome ostaviti imanje kada njih ne bude bilo. Odrastao sam sa konjima, kravama, svinjama, ovcama, a naročito sa psima i smatrao sam da je tako odrastalo svako dete. Kada smo se preselili u Rakovicu, a potom u Zrenjanin, bio sam očajan što sam ostao bez svojih ljubimaca. Ipak, često pomislim da mi je to gradsko sivilo pomogla da nešto od sebe napravim.

– Počeo sam da glumim još u osnovnoj školi, a kasnije sam pohađao zrenjaninski dramski studio gde sam, između ostalog, učio klasičan i džez balet. U mojoj porodici je to bio očekivan izbor, jer se otac amaterski bavio glumom i lepo je svirao harmoniku. On je pak te talente nasledio od svog oca, a ja sam to nastavio, samo što sam harmoniku zamenio gitarom. Roditelji su me podržavali dok je to bilo na amaterskom nivou, ali kada sam zaigrao u zrenjaninskom pozorištu, a potom još upisao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, nisu blagonaklono gledali na moju životnu odluku. Nije pomoglo ni to što sam se od prvog honorara osamostalio, a ni to što sam po prelasku u Pozorište na Terazijama počeo da gradim ozbiljnu glumačku karijeru. Njihovo negodovanje je trajalo sve dok me nisu prvi put videli na televiziji. Tada su sa ponosom rekli: "Evo ga naš sin."
 

Opozicija buržoaziji
– U vreme moje mladosti košarka je zahvaljujući Radivoju Koraću Žućku bila najpopularniji SPORT, a KK Proleter je postao prvak Jugoslavije. Tako sam i ja maštao o karijeri košarkaškog asa. Igrao sam na poziciji desnog krila pa potom beka, a na kraju sam završio na tribinama kao navijač. Ipak, veštine sa gitarom i basketarom su mi i te kako pomogle u osvajanju ženskih srca. Bilo je to romantično doba u kojem je, za razliku od danas, kod udvaranja i poezija bila na ceni. Pripadao sam rok generaciji, koja je tragala za svojim identitetom kao opozicija tzv. crvenoj buržoaziji. Tako sam sa Milanom Grujićem osnovao multimedijalnu grupu Ptice pevačice i cvrkućice u kojoj smo se bavili glumom, muzikom, baletom, na jedan nov i drugačiji način.

Sančo Pansa
– Gluma mi je donela duhovnu slobodu. Bio sam i Agaton i Trisoten, Aca, Kir Dima i Sančo Pansa, Dr Kajus i Tošica, i Hljestakov i vojnik Švejk. Jovan Todorović – Mister Dolar, Živorad, Spira… I Tito i Draža. Tita sam igrao u satiričnoj monodrami "Titov tajni dnevnik", a đenerala Dražu Mihailovića u predstavi "Poslednja noć uoči streljanja" i to je bila uloga koja me je naterala da se zamislim nad onim što sam učio u školi o njemu. Pročitao sam mnogo materijala, i poznatog i nepoznatog široj javnosti kako bih dočarao njegov lik u tim mučnim trenucima pred pogubljenje. Sa ovim komadom sam gostovao u celoj Zapadnoj Evropi, a u Nemačkoj baš kada je proslavljan izlazak prvog broja "Vesti" iz štampe.

– Zahvaljujući glumi sam proputovao pola planete. Generalno sam posvećen pozorišnim iluzijama ne samo kao glumac, nego i kao režiser i scenograf. A već duže vreme se bavim i teorijom i pripremam master na odseku za produkciju na FDU na temu mjuzikla jer sam se njime dugo bavio, a posebno zato što o tome nema mnogo stručnih radova.

Femin san
– Iz prvog braka imam sina Ivana, koji je prekinuo tradiciju po muškoj liniji i na moju radost, ne bavi se glumom. Nisam mu branio, niti sam negodovao kao moji roditelji, ali priznajem da mi je drago što je odabrao drugo zanimanje. Ima 30 godina i uspešno se bavi veleprodajom. Kada sam u Vršcu, Sterijinom rodnom gradu, režirao njegovu "Pokondirenu tikvu" u kojoj je ulogu Feme igrala moja koleginica i drugarica Tanja Bošković, ekipi se pridružila i profesorka istorije Marinela, koja se bavila i notama, da bi mi pomogla oko izbora muzike za Femin san. Odabrala je Zamfira i rumunske ciganske violine, a ja sam odabrao nju. Naše violine su nastavile da sviraju u istom ritmu.

– Rad me odmara fizički. Sedenje je za mene najveća kazna i zato uvek nađem nešto da radim, jer čoveku koji je besposlen svašta pada na pamet, naročito ono ružno. Opet živim u Banatu, kupio sam imanje u Pančevu pre osam godina, tako da posla ima napretek i u kući i u bašti. Tri decenije sam išao na pecanje, samo da bih bio u prirodi, a sada kada živim na 50 metara od Tamiša ne pecam, pošto mi je moje dvorište dovoljno i za rad i za uživanje. Kad poželim, uberem i jedem svoje višnje, breskve, paradajz, ljute papričice… Za cveće je zadužena moja Marinela, a za njihovo uništavanje naši ljubimci labradorka Fru i malteške pudlice Duda i Dona. Sada pravimo bunar i tražim da kupim aparat za varenje kako bih još neke poslove mogao sam da dovršim. Ovaj raj delimo sa prijateljima koje rado dočekujemo i sa kojima uz iće i piće, mudre priče i mnogo smeha i pesme, dočekujemo zoru.