Za svoje uspehe uvek se borila sama, a najveća podrška su joj deca: Elena, koju je rodila u braku sa Boranom Karamanom, i Milena i Milorad, koje je dobila u braku sa drugim suprugom Zoranom Rakočevićem.
Jaka, ambiciozna i samostalna nikad nije zavisila od muškaraca. Sama je odgajala svoju decu, finansirala sve svoje kolekcije, imala uspona i padova. Verica kaže da već 10 godina uživa u samoći. Međutim, kada bi se pojavio muškarac koji bi zadovoljio sve njene kriterijume možda bi i treći put stala na ludi kamen.
Laž o kozama
– Rođena sam u Podujevu, ali smo se iselili kada mi je bilo šest godina. Leta sam često provodila u podujevskom selu igrajući se u dvorištu i voćnjaku. Nismo imali ni kupatilo ni gramofon. Tata je bio intelektualac, a mama je završila samo četiri razreda osnovne škole, ali ponosna sam na nju. Ne stidim se svojih korena, čak sam, u inat onima koji su krili svoju prošlost, lagala kako sam čuvala koze i bila siromašna. Od svih slika iz detinjstva najznačajnija i najdraža mi je ona na kojoj moja mama na glavi ima maramu, iako je nosila svilene haljine, bunde i rukavice.
– Bila sam nemirno dete i onda se moj tata kao uticajni građanin malog sela dogovorio sa učiteljicom da idem u školu ranije. Molio ju je samo da me skloni iz kuće da sedim u klupi, jer ne zna šta će više sa mnom. Bio je to kraj marta i nakon nekoliko dana boravka u školskoj klupi učiteljica mu kaže da sam najbolja od svih ostalih učenika. I tako me upišu, pa sam za tri meseca sa pet godina završila prvi razred, a nije bilo preko veze. U Brzoj Palanci sam bila do četvrtog razreda, pa smo se odselili u Debric kod Šapca, pa u Stubline kod Obrenovca. Onda je moj tata postao direktor poljoprivrednog dobra u mestu Soko Salaš. U Dobanovcima sam završila osnovnu školu i posle u Beogradu upisala Devetu gimnaziju.
Srpkinja bez brkova– Sećam se jednom sam šetala Rimom i vidim grafit na jednoj zgradi: "Kosovo je Srbija". Ono što je još interesantnije je kada sam bila u tom gradu i moja menadžerka mi ugovori intervju za jedan časopis. Pričala sam sa novinarkom pola sata, kada me je pitala pa kad će doći ta kreatorka, jer nema ona vremena na pretek. Onda joj je moja menadžerka rekla: "Već pola sata pričaš sa njom". Ko zna šta je ona očekivala, brkatu, debelu 52-godišnju Srpkinju. |
– Volela sam srpski jezik i lepo sam pisala. U prvom razredu gimnazije bio je konkurs za mlade pesnike Beograda. Inače, kao devojčica maštala sam da budem pisac. Dobila sam nagradu za najbolji rad, koju mi je uručio Matija Bećković, tada mlad pesnik u usponu. Taj događaj nikada neću zaboraviti. Posle gimnazije sam upisala Filozofski fakultet, odsek pedagogija, ali sam posle druge godine upisala defektologiju. Međutim, udala sam se i ostala u drugom stanju, tako da sam završila višu defektološku školu.
Prognoza ciganke
– Nikada nisam maštala da postanem modna kreatorka. Preko studentske zadruge radila sam kao zemaljska stjuardesa. Posle sam se zaposlila u Zavodu za zaštitu spomenika Beograda, gde sam pet godina radila kao arhivar. Jednom prilikom sam sedela sa prijateljima Irfanom Mensurom i Ljiljanom Perović i došla na ideju da otvorim butik u Beogradu. U tu investiciju sam ušla sa mojim tadašnjim mužem Zoranom, iako o tome ništa nisam znala, osim što sam kratko radila kao maneken.
– U početku sam kopirala modele iz časopisa. E, onda sam odlučila da upišem tekstilnu školu i počela sam da idem na sajmove. Održala sam 10 manjih revija i nikada do tada nisam rekla da sam modni kreator, već da sam vlasnik butika. Tek kada su me ljudi iz hotela "Hajat" zamolili da im uradim uniforme, prvi put posle sedam godina rada u butiku rekla da sam modni kreator. Proučavala sam knjige vezane za modu, kostimografiju, umetnost. Zavolela sam posao i radila po 20 sati dnevno. Vremena su bila srećnija, bilo je više novca, a konkurencija je bila manja.
– Verujem da mi je uspeh bio zapisan u zvezdama. Kad sam imala 15 godina jedna Ciganka je mojoj majci gledala u dlan. Rekla joj je da ću biti jedna od najuspešnijih žena u zemlji. Moram priznati da me je u poslu pratila sreća. Čim sam otvorila butik, sve mi je krenulo. Počela sam odlično da zarađujem i sve sam ulagala u biznis. Kad se vratim malo unazad, vidim da sam preterala u tome. Nikada sebi neću oprostiti što sam zbog revije prodala dva stana. Prvo sam 1993. godine prodala stan od 150 kvadrata, a šest godina kasnije zboge revije visoke mode u Rimu jedan od 250 kvadrata. Shvatila sam da sam pogrešila, jer sam tim novcem mogla kupiti fabriku.
Čučuk stana u modi
– Tokom karijere nikada nisam pratila trendove, već su me inspirisale harizmatične ličnosti. Inspiracija mi je bila čak i Čučuk Stana, jer me fascinira njen karakter i velika ljubav prema Hajduk Veljku. Moja putovanja po svetu uvek su bila i istraživanja, na osnovu njih sam dizajnirala kolekcije. Zbog Fride Kalo sam obišla Meksiko, kolekcija Šambala bila je inspirisana Tibetom, a na Kubi sam se zainteresovala za lik i delo Če Gevare. Na Kubi sam imala dosta revija i ta zemlja je preokrenula moj pogled na život i moju životnu filozofiju. Boraveći na Kubi shvatila sam koliko su oni materijalno siromašni, a tako bogati u svakom drugom pogledu. Za to vreme nisam videla nijedno namršteno lice, niti čula ijednu psovku. Oni igraju, pevaju, zabavljaju se upravo zato što ih nije dotakao ni plamičak svetske globalizacije. Oni su na neki način Nojeva barka moderne civilizacije.
– U inostranstvu sam doživela veliki uspeh, posebno u Italiji. Imala sam priliku da upoznam mnoge ljude iz sveta mode, ali i druge ljude iz svetskog džet-seta, iako ne volim tu reč. Sedela sam sa Robertom de Nirom, Kim Besindžer, s italijanskim zvezdama i sve je to normalan svet. A, šta znači kod nas VIP? Grozim se od toga. Pa zar je VIP neko ko učestvuje u nekom rijaliti šou i čereči prase i pile na stolu. Strašno.
– Mogla sam da ostvarim zavidnu inostranu karijeru da sam 1993. godine ostala u Los Anđelesu, kada sam u najvećoj krizi u našoj zemlji održala reviju. Da sam ostala u Americi, bila bih bogata, ali nesrećna. Ovde su, pak, svi moji veliki uspesi u poslu bili su obeleženi velikim materijalnim krahovima. Pozvali su me da u Rimu na čuvenom Španskom trgu održim reviju 1999. To je koštalo 150.000 maraka i neki srpski biznismeni su mi ponudili novac. Međutim, od toga nije bilo ništa. Doveli su me do prosjačkog štapa, ali sam održala tu reviju. Tad sam sve što sam zaradila – prodala. Ranije jedan, a tada drugi stan.
Ljubavni romani
Sanjam dedinu kuću– Pre četiri godine kada sam imala reviju u Kosovskoj Mitrovici izrazila sam želju da odem u Podujevo. Sa mnom su krenula dva mlada novinara. Htela sam da vidim dedinu kuću pored železničke stanice. Često je sanjam. Ušli smo u Podujevo osetila sam neku muku, gađenje, kada sam videla da se u gradu u kome je živelo 90 odsto Srba nose šalvare, da žene idu s jedne, a muškarci s druge strane. Ovaj momak pitao je na engleskom jednog čoveka za kuću koju smo tražili, a on sav nešto nakostrešen. Vratili smo se. Jedino sam uspela da zagrlim znak na kome piše "Podujevo". |
– Muškarci su me voleli i nikom nisam bila prolazna avantura. Nikad ne bih imala decu s muškarcem koga ne obožavam. Čudne su devojke koje rađaju decu sa nesrećnim matorim čičama u nadi da će im život biti lep, a ne mogu da ih vide očima i jedva čekaju da im se nešto najgore desi. Ljubavni odnos je banalizovan, toliko da se uglavnom svede na seks. Ljudi preskoče nekoliko stepenika, uskoče odmah u završnu fazu, nesvesni šta su se u međuvremenu izgubili. I da, ne stidim se da priznam da sam uvek bila sa muškarcima mlađim od sebe. Ozbiljniji, stariji muškarci oženjeni su svojim karijerama. Muškarac mora da bude i lider i autoritet. A biti autoritet drugom autoritetu jako je teško. Zato se nisam interesovala za starije, niti oni za mene. Od prvog muža starija sam godinu dana, od drugog pet, a od jednog mog muškarca 15 godina. Moj mladi duh ne priznaje stereotipe. To što imam unuke ne znači da moram da sedim u kući i da ih čuvam. I ne kažem to zato što se plašim godina. Ne kaže se uzalud da do četrdesete godine imate lice koje vam je Bog dao, a od četrdesete kakvo ste zaslužili. Zato postoje ružne devojke i lepe starice. Lepota ne podrazumeva silikonska usta i grudi. Duh je taj koji zrači. To vam niko ne može oduzeti.
– Proživela sam prave ljubavne romane. Inspirisala sam muškarce da budu romantični. Jednom mi se dogodilo da mi momak pošalje poruku na faks na kojoj je pisalo: "Idi avionom do Meksiko Sitija, a zatim do Puerto Valjarta. Čekam te u hotelu Šeraton." Nije bilo potpisa, ali ja sam, naravno, znala ko piše. Spakovala sam se, otišla tamo i zatekla apartman pun cveća. Legla sam da spavam, a ujutru me je probudio zvuk telefona. "Želeo sam da sama doživiš jutro u Puerto Valajrtu. Stižem sutra. Odveo me je u restoran "Bogart" inspirisan filmom "Kazablanka". Na ulazu me je zamolio da se izujem i stazom posutom laticama ruža odveo do stola.
Izlazak iz kaveza
– Krivo mi je samo što nisam umela da ostarim s nekim. Shvatila sam da nijedan brak nije idealan, kako mi je to izgledalo u detinjstvu. Zahteva mnogo kompromisa koje ja nikada nisam bila spremna da pravim. Kad me je zaprosio muškarac s kojim sam osam godina bila u vezi, otvoreno sam mu rekla da nemam snage za dvoje male dece iz njegovog prethodnog braka i odbila sam ga. Kad sam se razvela od drugog muža Zorana Rakočevića, bila sam kao puštena sa lanca. Imala sam osećaj da sam do tada živela u kavezu, prinuđena da slušam roditelje, zatim prvog, a onda i drugog muža. Provodila sam se po splavovima do ujutra, igrala po stolovima, izlazila u grad.
– Nekad me uveče kad sam jako umorna i dobijem aritmije uhvati strah i tada poželim da je tu neko pored mene i kažem sebi da bi taj strah bio manji. A, onda kad popijem lek i smirim se, pomislim: ako je on tu da mi da lek, a sve ostalo vreme me nervira, onda mislim da ne bih volela da se udam. Kad bi postojao čovek kome bih mogla da se divim, da ga poštujem, koji bi život shvatao na način kao i ja, verovatno bih se udala. Kad bih znala da takav postoji, našla bih vasionski brod i stigla do Marsa. Možda ne bih bila njegov tip, pa šta ćemo onda?
Nisam poslušala oca
– Zoran mi je mnogo pomagao oko dece i bio divan otac i Eleni koju sam dobila u prvom braku. Posle razvoda sjajno sam se snašla u ulozi samohrane majke. Od Eleninog oca Borana Karamana brzo sam se razvela. Sećam se da me je otac dan pred svadbu molio da se ne udam za njega. Posle sam shvatila da je taj brak bila greška. Ćerke sam učila da sa mužem žive dok traje ljubav i da novac nema veze sa emocijama.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
