Kako sam se zamerio Arkanu

Miroslav Ilić, srpska folk legenda

 

Klasična folk pesma ipak nije zaboravljena?
– Meni je drago što su mladi ljudi prepoznali i u tim pesmama emociju, što mi uliva nadu da nije sve otišlo do đavola kad je ova vrsta muzike u pitanju. U jednom trenutku je, bogami, zapretilo opasno da bude zaboravljena. Međutim, vidim da se sve više vraćaju stare pesme. Naravno, ne samo moje, nego Tozovčeve, Šabanove, Marinkove, Tomine… E sad, bio bi pun pogodak kada bi se neko od mlađih tim stazama uputio, ali ne da preslika, nego da im te naše pesme budu temelj.

Umeli ste u ime dobre pesme i da se potučete? O jednom takvom okršaju u noćnom klubu Duga nedavno je pričao Bora Čorba?
– U to vreme je izašao album Bijelog dugmeta, gde je Bora gostovao u jednoj numeri o picajzlama. I zamerio sam mu to, ali ne zbog pesme, nego što je uopšte pristao da otpeva taj duet. Razlog je taj što sam Gorana Bregovića odavno identifikovao kao glavnog krivca za poremećaje u folku. Naime, oni su bili pravi rokeri na prva tri-četiri albuma, da ne ispadnem sada neki pametnjaković, posle čega je Bregović prvi počeo da koketira s narodnjacima. Od tada ga ne volim posebno i zato sam zamerio Bori koji je to pogrešno shvatio.

– A je l’ tačno da biste se vi i Bora žestoko izboksovali da vas Arkan u znak upozorenja nije udario u potkolenicu?
 

– Ne, to su bile potpuno dve odvojene situacije, Bora je sve pobrkao. Istina je da sam voleo da navratim u Dugu. Svi su tamo znali da sam nezgodan kada popijem i to su mi tolerisali. Prestao sam da pijem pre 25 godina, znači 1989. manuo sam se tog belaja. Sa ove vremenske distance bih rekao da je moj problem bio taj što u stvari nisam podnosio alkohol. U jednom momentu samo mi je bilo važno da u mom okruženju budu svi veseli i da ja to mogu da platim. E onda počnem da se takmičim sa sobom, mogu i ja kad može on.

Šta ste voleli da popijete?
– Voleo sam kratka pića, a najviše konjak. Henesi je bilo moje piće, naravno tamo gde možeš da biraš. Zamislite mene u Mrčajevcima u kafani da tražim henesi?! Voleo sam ja i dobru ljutu, domaću. Ja sam jedne doći došao zagrejan u Dugu i tu još malo dodao. Ne znam šta se tačno dešavalo, ali se sećam da sam otišao u neki separe u ćošku, posle čega je neki momak neopisivo besnog izraza lica došao i seo preko puta mene i tako me zavalio u cevanicu da sam video sve zvezde.

Je l’ taj momak bio Arkan?
– Da, to sam saznao tek nekoliko meseci kasnije u Švedskoj. U Stokholmu me sačekao, sada pokojni Joksa, koji je takođe pripadao tom klanu žestokih momaka i koji me mnogo voleo. Odmah me pitao kakav sam imao problem u Beogradu s Arkanom. Odgovorio sam mu da sam čuo za to ime, ali da tog čoveka ne znam. A on mi uzvrati: "Šta se praviš lud? A Duga? A cevanica?" Ispostavilo se da mu je Arkan ispričao šta sam radio te noći i rekao mu da me savetuje da se manem alkohola, jer sam drugi čovek kada popijem. Eto, to je ta neka urbana legenda o mom nekadašnjem noćnom životu.

Kakav je osećaj bio kada vas je Nole pozvao da pevate na njegovoj svadbi?
– Ako sad očekujete da elaboriram o svadbi, nema potrebe za tim. Da ne znaš da se radi o jednoj tako velikoj i planetarnoj sportskoj zvezdi, ni po čemu ne bi zaključio da je to, kako su je nazvali, svadba veka! Jedino što je ukazivalo na to je mali milion paparaca koji su bili iza svakog žbuna i vrebali da nešto uslikaju. Što se same svadbe tiče, ona je bila toliko domaćinska, vesela, porodična.

Koliko puta ste pevali "Božanstvenu ženu"?
– Mislim samo dva puta, na početku i na kraju. Trudio sam se da budem što diskretniji. Znam da bi neke moje kolege i koleginice u takvoj situaciji napravile predstavu za sebe. Stvarno ne bih mogao da se pogledam u ogledalo da sam rastrubio i napravio cirkus u smislu "ja sam ovo, ja sam ono". Pljunuo bih tako samog sebe. Dovoljno je što sam bio Noletov izbor, zbog čega sam presrećan.

Pratite li fudbalska dešavanja?
– Još nisam izgubio volju, mada je sve manje imam. Vrag je odneo šalu kada je reč o domaćem fudbalu i krajnje je vreme da neko lupi šakom o astal i preseče ovu agoniju i stvari postavi na zdrave osnove. Dogorelo je do nokata! Gledao sam meč protiv Jermenije i nešto mi nije bilo jasno! Kad pogledaš gde naši fudbaleri igraju i kako igraju, poveruješ da će zbrisati protivnike. Međutim, na kraju se razočaram. Ja ne znam o čemu se tu radi?! Žao mi je i dan-danas što su oterali Radomira Antića i smatram da je to bila velika greška. Danas bismo sigurno drugačije razgovarali da je Antić ostao selektor još tri-četiri godine.

Da li ste digli ruke od politike?
– Nikad ja nisam digao ruke od politike! Podrazumeva se da me interesuje i pratim krajičkom oka sve šta se dešava. Normalno, molim se bogu da bude sve bolje, iako bez ustezanja govorim kako sam i danas navijač žuto-plave kombinacije koja trenutno nije u prvoj ligi. Dakle, kada bi me sad iz ove garniture, čiji nisam glasač, pozvali i rekli: "Miroslave, možeš nešto da uradiš da bi nam svima bilo bolje", prihvatio bih sa oduševljenjem. Za te političke utakmice ima vremena, ali nemamo mnogo vremena da se izborimo za lepše dane.

Govorite da neke stvari radite iz inata?
– Inatim se poslednjih 20 godina. Ruši te onaj, ruši te ovaj, a mene to samo pozitivno motiviše. A poznati čačanski pesnik Branko V. Radičević je lepo rekao kako smo mi Srbi ljudi od sevapa i inata! Sve zavisi šta će proraditi u meni. U svakom zanatu postoje takve stvari. Doduše, kod nas pevača to jeste malo izraženije. Niko mene ne može da ruši i da mi određuje, zna se ko je tu glavni sudija, a to je publika. Nije bilo jednostavno pre 20 godina podvući crtu i reći: "Ja sa ovima i ovako neću." I posrećilo mi se, božja volja!