Iz životnog pakla izašla sam jača

Rasla je u velikoj porodici. Bez oca, ali uz mnogo ljubavi. Baka Jelice Sretenović je imala petoro dece. Živeli su pokraj Cvetkove pijace, na beogradskoj Zvezdari. Jurila je kroz život. Rano je počela da glumi. Bila je mala devojčica kada ju je mama Anđelka, njena Beba, svečano obukla i odvela kod Bate Miladinovića, pa je još kao dete igrala na televiziji. Partner joj je bio čak i Zoran Radmilović!

Na kraju drugog razreda gimnazije konkurisala je na Fakultetu dramskih umetnosti i sa 16 godina već bila student glume pošto je položila dopunske ispite iz teškog gimnazijskog gradiva. Bila je na klasi sa Goricom Popović, Tanjom Bošković, Radmilom Živković, Azrom Čengić, Ljiljanom Dragutinović… Sa 20 godina je diplomirala. U međuvremenu se udala za pravnika Miloša – Mišu Sretenovića.

Tokom studija je rodila stariju ćerku Anu, a 11 godina kasnije i Olju. Rano, sa 42 godine je postala baka.

Izgubila je supruga. Izgubila je i oca s kojim nije živela, ali i majku koja joj je bila potporni stub. Ipak, i sada, kada se nasmeje, lice joj se ozari. Radost tako treba da izgleda. "Ne znam šta da kažem. To je valjda u sklopu moga bića da mogu da prevazilazim bolne trenutke i idem napred. Ja sam vedra po prirodi…"

"Ne vidim sebe u nekom drugom poslu. Moja tetka je bila prvak pozorišta "Duško Radović". Završila je takođe Akademiju. Rasla sam u nju, između nas je razlika 12 godina, tako da mi je više bila prijateljica. Bila sam član radio-grupe Bate Miladinovića i stvarno rano krenula u sekcije kojih je tada bilo po školama. Velika je šteta što sada toga nema. Bila sam u dramskoj, literarnoj, to me je privlačilo. Tada su se praznici obeležavali priredbama.

"Rasla sam bez oca. To su vrlo osetljive stvari. To je životni udarac. Nije bitno da li su roditelji razvedeni, vrlo je bitno da li postoji briga i da li postoji kontakt. Ovde nije postojao kontakt. On je čak čovek otišao da živi van Beograda, iako je rođeni Beograđanin. On nas je napustio. Mojoj mami se svideo Trifun, koji je bio lep, šarmantan, ali mangup tu, sa Krsta, malo površan. Nije voleo obaveze. Imala sam tri godine kad su se razveli i nisam ga uopšte viđala. Naravno da mi je falio otac. U stvari, i ne znam šta znači imati oca.

Ali, bila sam okružena ljubavlju, bila sam mezimica i mojih ujaka i moje tetke i moje bake i moga deke, moje mame koja je meni najveći stožer u životu, jer sam jedinica. Ja sam dobro vaspitavana. Zato sam valjda izašla normalna na taj neki put bez ikakvih ekscesa i skliznuća. Nije mi falila ljubav. Falio mi je otac, naročito u pubertetu. Zamišljala sam ga kako dolazi pred školu, zavaravala sam samu sebe, izmišljala ga. Onda sam imala jedan susret sa njim i shvatila sam da smo mi dva stranca i da stvarno nema razloga da se viđamo. On je mene zvao, međutim, ja sam to prekinula. Jednostavno, nismo imali šta da kažemo jedno drugom. Više nije živ.

Sudbinski susret sa Milošem

"Verujem u sudbinu. A spontano se desilo da se Miloš i ja zavolimo. Moja tetka i on su zajedno odlazili u školu, u VI gimnaziju. Tu smo, iz kraja. On me je znao od moje pete godine. Bila sam devojčica, igrala se po bašti. U jednom trenutku sam odrasla, imala 17 i po, 18 godina, a pošto je razlika među nama 11 godina, on je imao 28. Jednostavno smo se "ukačili" posle jednog dužeg razgovora. To je bila velika ljubav. Srećna što sam to imala i nesrećna što sam to rano izgubila."

"Prošli smo težak period, jer je smenjen bez obrazloženja, a deset godina je bio direktor Kliničkog centra Srbije. Čudim se da su ga i toliko držali, a da nije bio u SPS-u ili u JUL-u. Kad su krenuli studentski protesti, podržao je studente. Sutradan, kad je došao na posao, rečeno mu je da više ne treba da dolazi. Nikada nikakvo rešenje nije dobio, jednostavno je smenjen. To mu je jako teško palo, ali nije hteo da pravi ustupke. Nuđeno mu je da bude ministar zdravlja. Bio je izuzetan čovek, vizionar, obrazovan, pametan, sposoban, njemu je Milošević svašta nudio.

Međutim, on nije odustajao od svojih principa. Bio je član Saveza komunista, ali prosto nije sledio tu Slobodanovu politiku. Smena ga je teško pogodila i razboleo se. Prosto se prepustio. Napravio je privatnu kliniku, počeo je da pravi prvo privatno osiguranje, jednostavno, išao je ispred vremena. Uleteo je u velike poslove koji su ga dotukli. Oboleo je. To je bio težak period za celu porodicu. Na kraju je završio na dijalizi koja se obavljala u kući, četiri puta dnevno. To je bio pakao. U čitavoj bolesti je bio dostojanstven i mi smo se svi stvarno trudili oko njega. Bio je tog dana nesrećan, jer otac mu je umro. Došli smo sa očeve sahrane i on je odjednom umro. Teško mi je teško da pričam o tome.

Umetnici kao beskućnici

"Fakultet dramskih umetnosti je jedan od najtežih fakulteta. Kod profesora Predraga Bajčetića na Akademiji smo odjednom bile nas četiri trudnice, to je bilo stvarno smešno. Zlati Numanagić njen profesor Minja Dedić zbog trudnoće nije dozvolio da završi godinu, pa je došla kod nas posle porođaja. A mi smo sve izgurale i trudnoću i ispite. Pripremala sam ispit sve do pet dana pred porođaj."
 

"Uloga Koke je zaista obeležila moju karijeru, koja nije mala, to je 35 godina kontinuiranog rada. Mada sam ja dosta radila, desi se neka uloga koja izleti u narod i prihvate je ljudi, kao Koku. Meni ta popularnost nije došla rano, imala sam već 33 godine, tako da nisam uzletela i umislila se. Imala sam porodicu, rodila i drugu ćerku, bila u braku 14 godina. Bila sam zrela da to prihvatim kao deo posla."

"Celog života sam slobodan umetnik. Gledam obespravljenost slobodnih umetnika. Oni su pustili da to budu beskućnici, da to budu ljudi na marginama. Slobodan umetnik nema prava na tekući račun, nema prava da uzme kredit. Ljudi odlaze u penziju sa otpremninama, a slobodni umetnik ne dobija ništa. Ja sam u Udruženju filmskih umetnika. Nas je tamo svega 24. To je borba s gradom da se uplati minimalni doprinos, na tri meseca ide 7.000 dinara po čoveku. "