Dr Karajlić: Živim na točkovima

– To je toliko davno bilo, a u međuvremenu mi se i toliko stvari desilo, da više nemam jasnu sliku o tome. Znam samo da smo bili u velikoj frci i tražili najbolje rešenje šta da uradimo. Ali pošto sam u Beogradu bio i milion puta pre rata, to mi je bio nekako logičan izbor. Otišao sam u grad u kojem znam već sve, i u kojem sam imao dobru "infrastrukturu". Ali, to je toliko davno bilo da čovek nema više ni vremena, ni živaca da se toga seća. Možda bi bilo najbolje da se u neko doba napiše neka knjiga o tome i da se zatvori cela ta priča.

Početak rata i dolazak u Beograd obeležili su i novo poglavlje u životu Dr Neleta Karajlića…

– Po dolasku u Beograd zbog rata dve godine nismo radili. U stvari, imali smo neke sitne svirke benda kojeg smo zvali "Krnje zabranjeno pušenje", jer nismo nastupali u punom sastavu već samo nas trojica… Tih devedesetih, počeli smo ozbiljnije da sarađujemo sa Kusturicom. Pre toga sam radio nešto na njegovim filmovima, ali 1998. on nam je dao zadatak da napravimo muziku za film "Crna mačka, beli mačor"… Kada smo uradili taj film, shvatili smo da je muzika u tom filmu nešto jako sveže, nešto novo, što se ranije nije imalo prilike čuti… Krajem 1998. dobili smo prve pozive da idemo u Italiju i sviramo tamo. I od tog prvog koncerta, koji je bio u Parmi, početkom februara 1999. godine mi još "jašemo"…

Rok kritičari Neleta smatraju i tvorcem čak dva muzička pravca… Osamdesetih godina sa grupom "Zabranjeno pušenje" promovisao je muzički talas "novi primitivizam", a sa "No smoking orkestrom" svet je uzdrmao "Unca, unca" ritmom…

– To je istina. Kada smo 2000. godine izbacili novi disk "Unza, unza time", tada smo shvatili da Zapad voli stvari da naziva nekim imenima. Da budem precizniji, muzička industrija zahteva od svake grupe da se definiše po imenu vrste muzike koju izvodi, što je meni očajno jer ja volim da slušam sve. I onda smo izmislili to ime "Unca, unca", i to je ostalo i dan danas, kao neki tip muzike koji razni ljudi na svetu vole da slušaju.

Od kraja devedesetih pa do danas, ostalo je pravilo – gde god da nastupaju, dvorane i klubovi su ispunjeni do poslednjeg mesta…

– Na naše koncerte dolaze svi koji žive u tim gradovima, bez obzira na nacionalnost. U principu je vrlo malo naše dijaspore, i to je uglavnom ovaj poslednji talas migracije, odnosno, ovi koji su devedesetih godina napuštali svoje domove. To je, uglavnom, obrazovan, visokointelektualni svet.

Svaki koncert "No smoking orkestra", bilo gde u svetu, počinje himnom SSSR. Na pitanje, zašto su se odlučili baš za tu kompoziciju, Nele otkriva:

– Zato što je to jako dobra pesma da se "naloži" publika. Ta himna ima neku snagu i energiju od koje svi polude…

U grupi su uloge jasno podeljene, tako da nema "šefovanja"…

– Biće rokenrola je u osnovi demokratsko, tako da manje ili više svi odlučujemo o nekim stvarima, odnosno, svako ima svoj resor. Ja sam ministar finansija (smeh). Šalim se… Tu je neko zajedničko odlučivanje između mene, Emira i Dejana oko nekih strateških stvari, i naravno u korekcijama sa našim izdavačima, kao glavnim promoterima. To je neka mešavina između diktature i demokratije. U svetu je već odavno praksa da svetske zvezde organizatore koncerata ugovorima obavezuju da im ispunjavaju razne hirove i prohteve. Međutim, članovi "No smoking orkestra", iako uživaju svetsku slavu, prema Neletovim rečima, nisu nimalo zahtevni…

– Nama je važno da imaju dve boce žestokog pića pre koncerta i dovoljno piva posle.

Na pitanje, koliko je to piva dovoljno Nele opet u šali odgovara:

– Pa, ne znam… Zavisi… Što smo stariji sve manje. Inače, već dve godine smo praktično na točkovima. Ove godine smo imali turneje u Evropi i Južnoj Americi, a za razliku od većine grupa i pevača, članovi "No smoking orkestra" ne praktikuju da za doček Nove godine rade. Prošle godine su napravili izuzetak, kada su nastupili na Zlatiboru. Ipak, u grupi se već uveliko kuju planovi i za iduću godinu…

– Nadam se da ću iduće godine ući u studio i početi da snimam novi CD. Emir počinje da snima film, a mi bi trebalo ponovo da ga pratimo. Postoji opcija da se radi jedna nova opera. "Dom za vešanje" bi trebalo da ponovo aktiviramo i da krenemo da igramo po Evropi, a novu operu bi trebalo da postavimo 2012. ili 2013.

O privatnom životu Nele ne voli mnogo da govori. Sa suprugom Sanjom, koja je poznati beogradski dizajner nameštaja, ima ćerku Janu i sina Srđana.

– Jana studira veterinu, a Điđo ide u školu i trenira fudbal u Radu. Pošto mi sin igra u tom klubu, sada i ja navijam za Rad. Moram! – kroz smeh kaže Nele.

U slobodno vreme i Nele voli da istrči na teren…

– Fudbal mi je hobi. Volim da igram, volim da gledam. Time se, uglavnom, zanimam.

Slobodno vreme Nele koristi i za druženja sa starim prijateljima. Ima ih, kaže, mnogo, ali niko od njih nije poznat javnosti. Ne libi se ni kućnih poslova, pa u svom maniru dodaje:

– Moram, takva je situacija. Kad se babo vrati kući pijan, on uvek napravi neki zijan!