Neven Bošković za “Vesti”: Pored Tita u kožnom odelu

Sedamdesetih godina bio je kralj modnih pista u staroj Jugoslaviji. Devojke su ga obožavale, a on svoju lepotu i šarm nije koristio za slamanje ženskih srca, nego je svoje poklonio supruzi Nikoleti zbog koje se iz belog sveta vratio u rodni Beograd i zasnovao porodicu. Otac mu je bio sudija, a Neven i danas žali što nije okončao studije prava. Iako je proputovao celi svet, kaže da je Nemačka jedina zemlja u kojoj bi pored Srbije mogao da živi.

Na pisti, po sopstvenom priznanju, nikad nije imao tremu, a najvažniji mu je bio prisni odnos sa publikom. I danas, Neven ima manekensku figuru, a za to ima da zahvali, kako ističe, genetici. Bavi se ugostiteljstvom, a od ćerke Anje ima tri unuka koji su mu najveća radost.

Jugonostalgičar je, ima prijatelje u svim krajevima bivše Jugoslavije i smatra da je manekenstvo u toj zemlji bilo ozbiljna profesija. Cenio se rad i znao red.

Nesuđeni pravnik

– Rođen sam 1953. godine u Beogradu, tu sam i odrastao, ali sam kao dete često odlazio u Sarajevo jer je to moj drugi grad, budući da mi je majka Sarajka. Nisam odudarao od vršnjaka, imam i deset godina mlađu sestru. Odrastao sam u centru Beograda, završio školu, družio se sa drugom decom, a u svet manekenstva ušao sam sa 20 godina i to zahvaljujući Maji Štajder, koja je bila već poznata manekenka. Odvela me kod Aleksandra Joksimovića i tako je počeo moj profesionalni put. Pre toga nisam video ni modnu pistu, ni foto-aparat, a kamoli da sam hteo da se bavim ovim poslom. Jednostavno, tako se to namestilo. Više sam igrao košarku i jurio sportove, nego što sam pratio modu, ali ne kažu uzalud da se nikad ne zna u životu, i tako sam se obreo u svetu mode.

– Otac mi je bio sudija i sam sam želeo da budem pravnik. Upisao sam studije prava i dobro učio. Ostala su mi četiri ispita do kraja fakulteta koja nažalost nikad nisam položio. Profesija manekena u to vreme nije bila baš česta, pa mi otac nije bio oduševljen što mu je sin maneken, ali roditelji k’o roditelji prihvate izbor dece. Šta su mogli, to je bilo moje opredeljenje.

– Moram da kažem da je vreme kada sam ja ušao u manekenske vode bilo drugačije od današnjeg. Tada su manekeni lepo zarađivali. U zemlji su radili veliki tekstilni sistemi, industrija je bila jaka, bolje su se plaćali modeli. Danas u Srbiji nemamo nikakvu industriju, zato danas manekeni žive takoreći nikako, jer ko će da ih plati. Pripadao sam drugoj generaciji manekena u staroj Jugoslaviji.

Vreme popularnosti

– Sećam se perioda između moje 20. i 25. kada sam otišao u vojsku. Trebalo se probiti da budeš među prvih pet manekena u Jugoslaviji. Trebalo se nametnuti da radiš sve revije, editorijale, reklame. Za sve firme u tadašnjoj Jugi sam radio i postao dosta popularan i tražen.

Tadašnje revije nisu bile kao ove što danas gledamo. To su bile koreografije, mi smo bili kao baletska grupa. Joksimović je uvek imao vizije svojih kolekcija, a na osnovu toga su mu ljudi iz „Krsmanca“ ili nekog drugog umetničkog ansambla i pravili koreografiju. Radilo se mnogo ozbiljnije nego danas. Manekeni su morali da znaju štošta, a ne samo da se prošetaju po pisti.

– Sale gde smo imali revije uvek su bile krcate. Čak sam u Bugojnu radio reviju koju je organizovala KTK firma, i to za Tita i Jovanku. Imao sam, sećam se, kožno odelo. Pamtim da me je Tito uhvatio za ruku i upitao: „Je l’ ti toplo u tome, sine?“

– Ono što je veoma bitno u manekenstvu jeste da je čovek samouveren, da nema tremu. Nikad se nisam plašio, kad izađem na pistu bio sam kao riba u vodi. Zbog toga me je publika uvek najviše tapšala, osećali su da sam siguran u svom poslu. Uvek sam se smeškao dok sam šetao pistom, dok danas manekeni imaju nekako kiseo izraz lica, kao da su na pisti slučajno ili da su tu, ne daj bože, tuđom voljom dovedeni. Ne znam zašto je to tako, možda je to neka moda sada, ali mi smo morali da koketiramo sa publikom, da gradimo odnos sa gledaocima. Zahvaljujući tome, ljudi te prepoznaju i cene tvoj rad. Kad samo prođeš tamo-amo i nemaš kontakt sa publikom, to ne ostavlja nikakav trag. Svi koji imaju tremu ne bi trebalo da se upuštaju u manekenski posao. Vidim danas mlade devojke šetaju po bini, a noge im se tresu. To nije dobro jer publika vidi svaki pokret.

Druženje sa Franom

– Imao sam mnogo revija širom cele bivše Jugoslavije. Nekako najupečatljivija mi je, ako moram da izdvojim, revija Alhosa u Sarajevu. Sam provod u Sarajevu je bio uvek izuzetan, ta njihova raja, to je nešto zaista specifično. Takođe, sećam se revije u Postojnskoj jami, na sedam-osam stepeni, smrzli smo se. Honorari su bili dosta pristojni, a od sajma mode ste mogli da kupite čak neka polovna kola. Nakon odsluženja vojnog roka odlučio sam da svoju sreću potražim u inostranstvu.

– Odlaskom u inostranstvo bilo je izvesno da od završetka moga fakulteta nema ništa, ali tada se mnogo para zarađivalo preko granice. Godine 1982. spakovao sam se i sa svojom prijateljicom Natašom Polić, inače Slovenkom, otišao sam u Nemačku. Ona je već tamo radila. Moja inostrana karijera počela je u Štutgartu – došao sam sa jedno desetak slika odavde iz Srbije. Ovde mi to nije trebalo, ali tamo si morao da imaš razrađen set fotografija kojima se predstavljaš. Jedna agencija je prepoznala moj potencijal, primila me i tu sam proveo godinu dana. Mnogo sam putovao – u Pariz, Milano, u Švajcarsku. Onda sam prešao u Minhen i ostao još dve godine u Nemačkoj.

– Sećam se 1984. godine i Zimske olimpijade u Sarajevu. Otišao sam tamo i tu sam upoznao neke ljude iz Amerike. Oni su mi predložili da pređem u Ameriku, da je to zemlja za mene i tako se ja ponovo spakujem i pravac Los Anđeles. Ali, šest meseci sam proveo i u Torontu. U Americi sam izvesno vreme bio cimer i sa Franom Lasićem, koga znam od svoje 16. godine. Naime, moja najveća pasija je bila skijanje, a sad trenutno su i motori. Tad nisam ni znao šta su motori. Dakle, Franu znam od mladalačkog doba sa skijanja na Jahorini, a upoznali smo se u Dubrovniku. Moji su imali kuću u Kuparima. Tamo sam provodio leta i baš smo se lepo družili.

„Međedi“ kao braća

– U Srbiju sam se vratio sa 34 godine, sreo sadašnju suprugu, oženio se i dobio ćerku Anju. Nisam sasvim prekinuo sa manekenstvom, ali sam radio sve manje i manje. Zaposlio sam se u Teteksu iz Tetova i bio njihov predstavnik. Manekenski posao mi je dozvolio da uđem u tekstilni biznis. Ipak, kad sam počeo da radim za Teteks, dao sam svoje slike jednoj agenciji iz Beča, tako da su me oni često pozivali da snimam.

– Svim mladima koji bi želeli da se bave manekenstvom preporučujem strpljenje. Ako baš žele da budu ambiciozni i vredni, neka pokušaju da odu u inostranstvo jer, kako rekoh, ovde zbog nedostatka tekstilne industrije nema zarade. Nema industrije, nema mode.

– Nisam se nikada posebno odricao hrane da bih održao liniju, kod mene je to više stvar genetike. Nikada nisam ušao u teretanu, malo sam trčao dok sam živeo u Americi, tamo je to prosto kult. Nastavio sam da džogiram kad sam se vratio, ali su mi se smejali pa sam prestao. I moje koleginice manekenke iz tog vremena jele su kao mećave. Ovaj posao je, realno gledano, limitiran godinama, ali granica nema. Evo vidite kako i dan-danas uspešno radi čuvena Tamara Bakić.

– Imam svoje društvo koje voli sport i putovanja, pa smo spojili ta dva hobija i zajedno često putujemo na skijanje, na primer u Južnu Ameriku.

Bili smo u Boliviji na najvećem i po nadmorskoj visini najvišem skijalištu na svetu, koje se nalazi na 5.500 metara, jedva dišeš, ali imaju žicu, to je kao kuriozitet. Prvo smo sebi dali neformalno ime „Siromah sam, al volim da živim“, a onda smo promenili naziv u „Međedi“. Jedni druge smo hrabrili izrekom „Pala muva na međeda“ kad god bi nas stisla neka muka.

– Ćerka Anja je krenula mojim stopama, ali je u međuvremenu završila fakultet i radi. Od nje imam tri unuka koji su mi ogromna radost. Po opredeljenju sam čovek kosmopolita, jugonostalgičar, mnogo sam radio po celoj Jugi. Slavim Svetog Luku, slavu sam uzeo od bake, moj otac je bio sudija i komunista i nije slavio krsno ime. Uživam u životu i radu i, naravno, pratim sva modna dešavanja.

Strogi Kanađani

– Opušteno sam iz Los Anđelesa došao u Toronto i bukvalno sam imao sve bukirane revije i snimanja. Onda sam se malo opustio i bila je proba za neku reviju koja je bila veoma značajna, ali ja to nisam shvatio. Zakasnio sam petnaestak minuta i kad sam ušao u salu samo su mi rekli da im je žao i da sam izbačen iz šou programa.

Susret sa Mikijem Rurkom

– Dok sam živeo u Los Anđelesu upoznao sam Mikija Rurka. Imali smo jedan kafić gde smo izlazili i zvao se kafe Roma. U taj bar svraćao je i Rurk koji je već tada bio zvezda. Uvek je bio veseo i nasmejan. Baš sam ga sreo na jednom festivalu u Sarajevu i lepo smo se ispričali.

Nemačka disciplina

– Najozbiljnije pare sam zaradio u Nemačkoj i to na katalozima za „Burdu“, recimo. Radio sam svuda po svetu, ali mi ta nemačka disciplina i mentalitet najviše gode i ako je postojala neka zemlja gde bih pored Srbije mogao da živim, to je Nemačka. To je za mene idealna zemlja – precizna, uredna, sve se zna. Družio sam se i sa našim ljudima koji su tamo dijaspora.

Fantastični Sidnej

– Proputovao sam celi svet, a posebno sam bio oduševljen Australijom. Tamo mi živi rodbina, koja je iz Sarajeva prebegla. Jednom sam ih posetio i iznenadio se koliko je Sidnej fantastičan grad. Jedan od dva-tri najimpresivnija koja sam ja video. Video sam njihove plaže, gradove, ima tamo dosta naših ljudi, ma jednom rečju sjajna zemlja.