Svaka kultura ima neku svoju specifičnost i običaje kada je u pitanju doček Nove godine. Tako Danci razbijaju tanjire ispred svog doma, Grci seku kolač u kome se nalazi skriveni novčić, Norvežani pripremaju puding od pirinča sa skrivenim bademom, Kinezi sklanjaju sve noževe iz kuće i vrata ukrašavaju crvenim trakama, simbolima sreće i veselja. Finci sipaju otopljeni kalaj u vodu, Portorikanci prosipaju kofe pune vode, dok Kolumbijci šetaju sa praznim koferima.
Japanci Novu godinu obeležavaju čišćenjem kuća, jer terajući prašinu, pripremaju dom za uspešnu novu godinu. Završni čin proslave je slušanje zvonjave sata koji se oglašava 108 puta, čime teraju svako zlo, nezadovoljstvo i sebičnost. Ova zvonjava bi trebala da očisti ljude od svih grehova koje su činili tokom godine i da ih pripremi za novi početak.
Španci u ponoć jedu po 12 zrna grožđa da bi bili srećni svih 12 meseci u godini.
Brazilci Novu godinu dočekuju obučeni u belo, jer je ova boja simbol sreće. Centralna manifestacija je na plaži Kopakabana, a u ponoć svi preskaču „sedam talasa“, bacaju cveće u okean i pale sveće u pesku.
Nemci obožavaju novogodišnji vatromet, dok Britanci strepe ko će im prvi doći u goste jer prema verovanjima, ako to bude muška osoba sa poklonima, imaće sreće cele godine. Kada se kazaljke na satu približe ponoći, Rusi veruju da će im se ispuniti želja ako je napišu na papiriću, zapale ga i bace pepeo u svoju čašu pića koje moraju da popiju pre nego što zvanično uđu u novu godinu.
Glavni običaji za Novu godinu u Srbiji vezuju se za ukrašavanje kuće, darivanje poklona i pripremanje novogodišnje trpeze.
Luterova jelka
Baš kao što ljudi danas ukrašavaju svoje domove tokom praznika jelkama, drevni narodi su mnogo pre pojave hrišćanstva kačili zimzelene grane na svoja vrata i prozore. Nekada se verovalo da će zimzelen služiti kao zaštita od veštica, zlih duhova i bolesti.
Za početak tradicije kićenja jelke, kakvu danas poznajemo, zaslužna je Nemačka. Rašireno je verovanje da je Martin Luter, protestantski reformator, prvi okitio jelku. Hodajući ka svom domu jedne zimske večeri, sastavljajući propoved, bio je zadivljen sjajem zvezda koje su svetlucale usred zimzelenog drveća. Da bi dočarao ovu scenu u svojoj kući, podigao je drvo u glavnoj prostoriji i žicom povezao sveće po granama da bi to kasnije preraslo u lampice koje danas koristimo.
Na dekorisanje zimzelenog drveća u domovima nije uvek gledano blagonaklono, jer se dugo smatralo da je to paganski običaj. Kraljica Viktorija prva je uvela kićenje jelke u Velikoj Britaniji, a desetak godina kasnije i Amerikanci će prihvatiti ovaj običaj.
Do sredine 18. veka kićenje jelke se nije upražnjavalo ni na našim prostorima. Posle pola veka od upoznavanja sa kićenjem jelke, ovom običaju će otvoriti vrata svojih domova mnoge srpske porodice. Za to je glavni krivac Vojvodina, gde je nemačko stanovništvo poštovalo svoju tradiciju, a naše aristokratske porodice, pre svega one koje su imale uske veze sa Bečom i Budimpeštom, preuzele od njih, baš kao što su učinili i sa Deda Mrazom.
Prvi put kićenje jelke u Srbiji, na javnom mestu, bilo je 1859. godine u jaslicama „Lajoš Velđija“, u Subotici. Tada je, inače, i prvi put organizovana božićna proslava u obdaništu. Na proslavi su učestvovala sva deca, bez obzira na versku pripadnost. Za vreme komunizma jelka će postati isključivo novogodišnja tradicija.
Prvi ukrasi i svećice
Stari Germani su kao ukrase na jelkama koristili orahe, kolače, jabuke, kasnije i kokice i prave sveće. Navodno je, početkom 19. veka jedan nezaposleni duvač stakla, u nedostatku novca kojim bi kupio slatkiše koji su se tada kačili o grane, svojoj deci u staklu izduvao staklene mehuriće kojima su okitili jelku. Nemci su takođe prvi napravili i plastičnu jelku još 1880. godine, da bi sačuvali prave jelke od nekontrolisanog sečenja. Dve godine od prve veštačke jelke zasijale su i prve električne lampice, a napravio ih je Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona.
Transformacija čuvenog Dede
Eksplozijom zapadne masovne kulture Nova godina je dobila neka posebna obeležja, na primer čuvenim marketinškim trikom Koka-kole Deda Mraz je dobio svoj sadašnji oblik, postao je debeljuškast i obučen je u crveno. Ta ikonografija je pre 50 ili 60 godina stigla i kod nas, iako u našoj slovenskoj tradiciji Deda Mraz nije bio baš dobroćudni starac, već zli dedica. Hrišćanstvo ga je učinilo darežljivim, postao je anonimni darovalac – Sveti Nikola. Potom je dobijao nova obličja i iz naše i iz drugih kultura, a danas dosta liči na biće koje praznuju Sami u Laponiji. Ceo taj imidž je zatim dobio i poslednje oblikovanje kampanjom Koka-kole.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
