U susret 26-godišnjici akcije “Oluja” (2): Nema pravde za srpske suze

Vojno-policijska akcija „Oluja“ započela je u pet časova, 4. avgusta 1995. artiljerijskim napadom na više tačaka u Sektorima Jug i Sever koji su tada bili pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Akcija je trajala 84 sata i zvanično je okončana 7. avgusta, u 18 sati.

Prema podacima iz knjige „Vojna operacija Oluja i posle – izveštaj“, hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava, objavljene pre tačno dve decenije, Hrvatska vojska se za operaciju „Oluja“ pripremala pune dve godine, a u razradi planova je aktivno učestvovala i grupa penzionisanih američkih oficira.

„Okvirne direktive za napad Glavni stožer Hrvatske vojske, još pod načelništvom stožernog generala Janka Bobetka, donesene su 26. juna 1995, a ‘spremnost za izvođenje operacije“ određena je za 15. jul te godine“, navodi se.

U ovoj knjizi se napominje da je u samom izvođenju operacije učestvovala i avijacija NATO koja je zbog navodne „sigurnosti snaga UN“, najpre bombardovala 3. avgusta srpske radarske sisteme na ličkoj Plješivici, a zatim i navodne raketne sisteme u blizini Knina:

„Hrvatske 4. i 7. gardijska brigada i 126. domobranska pukovnija područje Krajine napale su s teritorije susedne države, BiH, u južnom delu, dok je iz pravca Bihaća delove hrvatskog teritorija oko Donjeg Lapca, Plitvica i Dvora na Uni, oslobodio 5. korpus Armije BiH“.

– Javna je tajna da je akcija „Oluja“ izvedena pod kontrolom SAD i NATO pošto su njihove snage uništile releje i sredstva veze srpske vojske. U svemu tome posebnu ulogu imala je američka vojno-konsultantska organizacija MPRI, koja okuplja penzionisane američke generale. Protiv ove organizacije pred federalnim sudom u Čikagu bila je pokrenuta tužba, od koje se kasnije odustalo – ističe Milojko Budimir.

Dodaje da je nepobitna činjenica i da je kroz ovu akciju hrvatske vojske i policije „ostvarena genocidna namera da se celokupno srpsko stanovništvo etnički očisti iz Republike Hrvatske“.

– Nakon te akcije Hrvatska je postala etnički najčistija zemlja u Evropi. Uostalom, bivši američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt čija je uloga bila značajna za vreme „Oluje“, priznao je da je hrvatska vojska u toj akciji činila ratne zločine, ubijala nevine civile i sprovela etničko čišćenje Srba, ali nikada nije objasnio zašto ništa nije učinio da to spreči. Očigledno zato što je ta odluka prethodno doneta u Vašingtonu i Krajišnici nisu mogli izbeći onu sudbinu koja im je bila namenjena – napominje Budimir.

U Haškom tribunalu akcija „Oluja“ je bila ključni deo optužnice protiv trojice hrvatskih generala – učesnika ove operacije: generala Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka. U prvostepenoj presudi, aprila 2011, Gotovina je osuđen na 24, a Markač na 18 godina zbog „udruženog zločinačkog poduhvata“ na čijem čelu je bio tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. Taj poduhvat je, prema tvrdnji sudskog veća, za cilj imao prisilno i trajno iseljenje srpskog stanovništva iz Krajine. Samo godinu dana kasnije Žalbeno veće je odbacilo sve navode iz te presude i oslobodilo ih krivice.

Tragični bilans

– Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.877 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije i posle nje, od čega 65 odsto civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Do sada je rasvetljena sudbina 1.185 osoba, dok se na evidenciji nestalih vodi još 692 osoba, od čega 78 procenata civila, među kojima 51 odsto žena. Takođe, oko 1.500 pripadnika SVK preživelo je zarobljavanje, od kojih su mnogi suđeni i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora zbog ratnog zločina. Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu hteli ili nisu mogli da napuste ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana, pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici. To su posledice „Oluje“ koje Sud u Hagu nije negirao, ali kao da je došao neko sa druge planete i počinio ih. Za Tribunal ova trojica hrvatskih generala su bili jedini odgovorni i oslobođeni su, a za hrvatske sudove od do sada nekoliko procesuiranih pripadnika oružanih snaga, zbog ratnih zločina u „Oluji“ pravosnažno je osuđena samo jedna osoba i to u slučaju „Prukljan i Mandići“ i jedna nepravosnažno, u slučaju „Kijani“. U prvom slučaju osuđeni je po nacionalnosti Albanac, a u drugom – Srbin – poentira Savo Štrbac, direktor Veritasa.

Spržena zemlja

– „Oluji“ su prethodile akcije „Miljevački plato“, „Maslenica“, „Medački džep“ i „Bljesak“. I se su se odvijale po taktici „spržene zemlje“, što je polovinom novembra 1995. doseglo razmere potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini. Iako je bilo očigledno da je hrvatska vlast preduzela ovu agresiju zbog optiranja teritorije bez srpske većine koja je na njemu živela, Savet bezbednosti UN-a, osim „snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmera“ (R 1009/95), nije doneo, ni ovoga puta, bilo kakve kaznene mere protiv agresora – ističe Štrbac.

Tuđmanovo naređenje

Milojko Budimir ističe da se pokazalo kako je suđenje trojici hrvatskih generala pred Haškim tribunalom bilo „farsa“ okončana „sramnim presudama“:

– U Brionskim transkriptima od 31. jula 1995, kada je državni i vojni vrh razrađivao i poslednje detalje akcije „Oluja“, nedvosmisleno je šta je bila suština te operacije. Na tom sastanku Franjo Tuđman je naredio hrvatskim generalima „da udare tako žestoko da Srbi praktično nestanu“ uz reči: „Mi ćemo im tobože osigurati sva prava a učiniti sve da odu“. Taj narativ, plašim se, traje do današnjih dana. Teško je govoriti o pomirenju dok god Hrvatska ne odustane od propagandnog mita o domovinskom ratu, kao i do toga da se „Oluja“ više ne slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, i ne procesuiraju svi oni koji su počinili stravične zločine nad Srbima, ne samo u „Oluji“ nego i kasnije.

Sporazum o sukcesiji mrtvo slovo na papiru

Generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske, Milojko Budimir ključan problem nerešavanja svih spornih pitanja, posebno kada je reč o izbegličkoj populaciji vidi, pre svega, u nepoštovanju Sporazuma o pitanjima sukcesije potpisanog u Beču 29. juna 2001.

– Ovaj Sporazum je pravno regulisao pitanje privatne svojine i stečenih prava fizičkih i pravnih lica i vraćanje na stanje od 31. decembra 1990. Međutim, Srbima nisu vraćena oduzeta stanarska prava niti je rešeno pitanje pokretne i nepokretne imovine. Ostalo je nerešeno pitanje isplate dospelih, a neisplaćenih penzija, zatim pitanje isplate devizne i dinarske štednje. Taj Sporazum je nažalost ostao mrtvo slovo na papiru.

Vukovi i medvedi šetaju selima

Savo Štrbac kaže da su izbegli Krajišnici već godinama unazad uglavnom prepušteni sami sebi i trenutno su „turisti na svome“.

– Pre dvadesetak godina izbeglice iz Krajine organizovano su, najčešće preko UNHCR-a, išli u obilazak svojih domova na nekoliko dana. Danas se posete odvijaju u sopstvenoj režiji. Većina od onih koji su dobili povratnički status borave u dve države, u staroj i novoj, zahvaljujući dvojnom državljanstvu. Kada su na svojim imanjima tretiraju se kao povratnici, a kad su na moru gledaju ih kao turiste iz Srbije. A poznato je da na većem delu Jadranske obale Srbi nisu dobro došli ni kao turisti, pa moraju da skrivaju srpski govor, registraciju vozila, srpske državne oznake… – navodi Štrbac koji od 1995. nije bio u rodnom Bekovcu, dodajući da bi to bio „put u jednom pravcu“.

Milojko Budimir, rodom iz Like, Gračaca, dva ili tri puta godišnje poseti rodni kraj.

– Uglavnom je to leti ili u oktobru, za seosku slavu Svete Petke. Puta do naših sela u Lici gotovo da nema, a mnogi zaseoci su bez struje. Železničkom prugom prolaze samo teretni i brzi vozovi, dok putnički više ne saobraćaju. Povratak se uglavnom svodi da se poseti rodna kuća, ukoliko je obnovljena, a tokom čitave godine stoji zatvorena zarasla u šipražje. U poslednje vreme sve je više praznih kuća u kojima su živeli i Hrvati. U potrazi za zaposlenjem mnogi su iskoristili članstvo Hrvatske u EU i napustili državu. Ostala su napuštena sela po kojima slobodno se kreću divlje životinje – opisuje aktuelnu situaciju u mestima u kojima su do „Oluje“ Srbi bili većinsko stanovništvo, a sada su ta sela „staništa vukova i medveda“.

Sutra – U susret 26-godišnjici akcije „Oluja“ (3): Bolje samo na papiru