Generacijski sam zakasnio za zlatno doba OFK Beograda, šezdesetih i prve polovine sedamdesetih. Treći i četvrti kup SFRJ, drugi put drugoplasirani u prvenstvu Jugoslavije, polufinalista Kupa pobednika kupova (Totenhem), zatim za trio S: Skoblar, Samardžić i Santrač – Saniboj, najbolji strelac u istoriji fudbala bivše Jugoslavije, piše u autorskom tekstu za „Politiku“ Aleksandar Nikolić, počasni konzul Republike Srbije u Državi Izrael.
Scenom iz „Ljubavnog života Budimira Trajkovića” Ljubiša Samardžić je daleke 1977. ovekovečio svoju široko poznatu privrženost OFK Beogradu. Suočavajući se sa ljubavnim problemima sina Budimira Trajkovića (Predrag Bolpačić), majka Lepa (Milena Dravić) i otac Vojislav (Ljubiša Samardžić), odveli su jedinca kod psihologa. Nizajući pitanja, psiholog je od Bude zatražio asocijaciju na plavo. Kako sin nikako da odgovori – OFK, šapnuo je otac. Dinamo – oponirao je Budimir. Pa jeste, i oni imaju plave dresove – snalazio se otac Vojislav podržavajući sina.
Generacijski sam zakasnio za zlatno doba OFK Beograda, šezdesetih i prve polovine sedamdesetih; treći i četvrti kup SFRJ, drugi put drugoplasirani u prvenstvu Jugoslavije, polufinalista Kupa pobednika kupova (Totenhem), zatim za trio S: Skoblar, Samardžić i Santrač – Saniboj, najbolji strelac u istoriji fudbala bivše Jugoslavije.
Lepršavo atraktivna igra kombinovana sa butik formatom je i zacementirala genijalan i svevremenski nadimak Romantičari. Upečatljiva je rečenica savremenika Mike Salaćanina: „Od velikih klubova navijam za OFK, a od malih za Galeniku.”
Mene su pak dočekala tegobna i tužna vremena osamdesetih, borbe za opstanak u Prvoj saveznoj ligi, pa i ispadanje iz nje, posledično borbe za povratak u najviši rang takmičenja. Nije bilo lako ostati uz klub u vreme u kome su članovi porodica, prijatelji i drugari, gotovo celokupno okruženje, po prirodi stvari, navijali za Crvenu zvezdu ili Partizan.
Samo tri sedmice pred upokojenje legende Ilije Petkovića imao sam privilegiju da telefonski porazgovaram sa njim i između ostalog da ga podsetim, pa i nasmejem, na utakmicu od 14. juna 1981, poslednjeg, odlučujućeg kola za opstanak u ligi.
Gostovao je na Staroj Karaburmi Zagreb, kada u 21. minutu, pri rezultatu 0:0, zbog napada igrača u belim dresovima na sudiju, uključujući čak i šutiranje u stražnjicu od strane Zorana Lipovca, dolazi do prekida utakmice. Oko mene delirijum, a meni ništa jasno. Epilog – 3:0 par-forfe, pri čemu na osnovu bolje gol razlike od Zagreba i boda više od banjalučkog Borca koji gubi u tadašnjem Titogradu i stropoštava se na pretposlednje mesto, ostajemo u ligi.
Ne zaboravljam ni batine koje smo mi navijači popili na gostovanju u Kruševcu, napadnuti na tribini po vodećem golu OFK. Koliko se god branili, izvukli smo deblji kraj. Pretrnuo sam od straha da će mi zvati oca iz policijske stanice u Kruševcu. Zapravo smo nagrađeni, lokalna policija nas je štitila do kraja utakmice, potom uvela u autobus našeg, gostujućeg tima i ispratila nekoliko kilometara po napuštanju grada cara Lazara.
Za nas je to bio doživljaj. Sećam se razgovora sa golgeterom Milanom Majstorovićem. Upečatljivi su ostali u sećanju sprintovi Milana Aranđelovića Rakija, fizioterapeuta kluba i reprezentacije. Inače, nas klince su puštali na zapadnu tribinu besplatno, pod uslovom da nosimo plavo-bele šalove ili zastave, eto koliko nas je bilo. Na posećenijim utakmicama protiv Zvezde ili Partizana, bili smo na jugu i tu je i bilo najradosnijih trenutaka. Ono što mi je, ipak, ostalo u najemotivnijem sećanju suze zabeležene kamerama Tajfuna sa Karaburme, Petka, po okončanju prvenstva i još jednog ispadanja u Drugu ligu istok.
Od 1957. OFK Beograd, sjedinjavanjem BSK i Šumadije, ima, praktično, sadašnji grb – bez petokrake, što je bilo nezamislivo za tadašnje vrhunske fudbalske klubove u onome što se onda nazivalo užom Srbijom ili u SAP Vojvodini, a jedini je vijorio na stadionu i zastavi Socijalističke Republike Srbije.
Na Marakani pored državne, istican je još samo barjak SKJ, a nešto drugačije na stadionu JNA bilo bi fatamorgana. Ipak, pomodarnom i revizionističkom zanosu nema mesta. Kao što je izvesni Korak, pripadnik JVuO, koji je odrobijao po oslobođenju, bodrio sa istočne tribine, u loži je bilo članova gradskog CK SK, a da ne govorimo o policijskoj i Udbaškoj provenijenciji i šta je za klub značio Brionski plenum.
Polemika oko nasledništva BSK je opterećujuća. Činjenica je da je klub (ponovo) nosio to ime između 1950–1957, istih boja, kao i da su pojedinci iz međuratnog BSK učestvovali u radu Metalca, BSK i konačno OFK Beograda. Meni je nepremostiva smetnja to što je BSK bio aktivan tokom okupacije, što je u suprotnosti sa baštinjenjem tekovina oba pokreta otpora tokom stradalnog perioda Drugog svetskog rata i Holokausta.
Upravo je Petko bio među najdecidnijim da klubu ne treba vraćati ime BSK. Među poznatim Ofkovcima najviše je pripadnika kulturno-umetničkog života, posebno glumaca, pored pomenutog Smokija, koji je u dva navrata bio i predsednik kluba i: Milivoje Živanović, Dragutin Dobričanin, Jovan Janićijević Burduš, Mihajlo Kostić Pljaka i Vuk Kostić. Iz drugih sfera: Dobrica Ćosić, Mišo Pavićević, Miki Jevremović, Žarko Dančuo, Živojin Velimirović, a srodno glumcima i Voja Nanović. Društveno-političke okolnosti nisu bile pluralističke i nije ih moguće manipulativno prekrajati. Naprotiv, treba iz njih izvlačiti pouke.
Pre samo dve sezone OFK Beogradu je pretilo gašenje, dugovi su survali do sunovrata isključenja struje. Omladinski stadion u svojoj oronulosti doživeo je iždžigljalo drveće na severnoj tribini, podno Bogoslovije, a klub je tavorio u Srpskoj ligi – Beograd, trećem rangu takmičenja. Višedecenijski proces rukovođenja profesionalnog sporta poslovnim menadžmentom, u svim svojim aspektima, jeste u akceleraciji. Tako je na globalnom planu i tu nema milosti.
Revoltirani navijači se organizuju, pokreću se dobrovoljne radne akcije primarnog saniranja stadiona, a organizovani odlazak na gostovanja u amaterskom rangu takmičenja od strane Plave unije – udruženja navijača, samo je pojačan. Na scenu stupa novo rukovodstvo kluba, organizaciono kadro i umreženo u sportsku i društvenu konstelaciju, postavljajući jasne ciljeve.
Posebne zasluge pripadaju treneru Simi Kruniću, a zahvalnost klubovima koji su izrazili solidarnost, posebno Crvenoj zvezdi, uključujući i po predmetu samog igračkog kadra, dvojnom registracijom. Feniks uzleće, fudbalski klub, koji je član veličanstvene porodice sportskih grana – OSD Beograd, čija je omladinska škola iznedrila generacije reprezentativaca, diže se iz pepela; za dve sezone proslavlja povratak u Prvu ligu Srbije a sada i u Superligu, te najavljuje renoviranje stadiona, koji je u vlasništvu grada.
Ono što posebno raduje jeste učešće omladine i dece, uključujući i devojčice, u život kluba. Nešto prenaglašeno sa Karaburme, ali nastavak stabilizacije OFK Beograda će zavređivati popularnost. Odgovor svim malicioznim i glasovima koji nisu bili sposobni za ovaj preokret upravo leži u poetskoj pravdi, uprkos svemu – romantika!
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
