Sa krova Afrike u raketu

Ognjen Živković, rodom iz Rače Kragujevačke, najmlađi je planinar koji je stigao do vrha Kilimandžara, o čemu su „Vesti“ već pisale. Ovaj petogodišnjak popeo se na visinu od skoro 6.000 metara (5.895) i time postavio svetski rekord. Inače, osvajanje vrha Uhuru ni mnogim iskusnim planinarima ne polazi za rukom jer ne samo da je jedna od sedam najviših tačaka na planeti, nego je i ruta do njega više nego teška. Sa svojih 4.600 metara od podnožja do vrha, Kilimandžaro predstavlja planinu sa najvećom visinskom razlikom na svetu. Takođe, za šest dana, koliko traje treking, penjači prolaze kroz četiri različita klimatska pojasa. Zato je Ognjenov uspeh pravo svetsko čudo, o kome su izveštavali gotovo svi domaći, a i brojni inostrani mediji. Kako u šali kaže njegov otac, Zoran Živković, pasionirani planinar, lekar po profesiji, koji je sina poveo na put u Tanzaniju, pažnja medija nije naivna stvar.

– Ne znam da li mi je bilo teže penjanje ili davanje intervjua po povratku sa puta – uz osmeh govori Zoran.

Ovo drugo će se sigurno nastaviti, a što se penjanja tiče, tu će napraviti malu pauzu jer Ogi kreće u školu, pa će se na to usresrediti.

Televizor se retko gleda

Ognjen je nesumnjivo izuzetno dete, natprosečnih sposobnosti, ali kako bez podstreka iz kuće sigurno ne bi bio takav kakav jeste, potvrdu toga potražili smo u domu Živkovića koji su od pre tri godine u Nemačkoj i trenutno žive u mestu Degendorf u Bavarskoj. Na pitanje kako su se uklopili, Zoran kaže da ni sam ne zna kako je to spontano i brzo išlo, verovatno zato što su ljudi sa ovog područja veseli i druželjubivi, a kolege na poslu, koji su iz raznih krajeva, odmah su ga prihvatili. Komšije iz Bosne i Hrvatske su im kao rod, a i Ogi se u multietničkom vrtiću odlično snašao.

Živkovići su skladna, vredna i kreativna porodica. Jedna od onih neobično običnih! Roditelji Katarina i Zoran potpuno su posvećeni deci, Ognjenu i malenoj Magdaleni, koja je nedavno napunila godinu dana. I sami znatiželjni, zaljubljenici u prirodu i avanturističkog duha, tako usmeravaju i Ognjena. U njihovoj kući televizor se retko uključuje. Uglavnom se sluša ozbiljna muzika, instrumentali ili dečje pesmice. Umesto mobilnog telefona i kompjutera, koji sada gotovo da zamenjuju roditelje, oni sa Ognjenom čitaju, crtaju, šetaju, druže se, pričaju i zajedno gledaju samo zanimljive emisije ili poučne filmove. Za taj sklad u porodici, kako Zoran kaže, najzaslužnija je mama Katarina.

Jednostavni su i skromni, a priča o njima mogla bi da posluži kao uzor svim roditeljima, možda i opomena onima koji su vaspitanje dece prepustili modernim tehnologijama.

– Kod nas se ne gleda sve i svašta, niti smo ikada gledali, niti znamo ko su junaci tih rijaliti programa. Ne volimo ni isprazne priče, ogovaranja, šund, kič… Ognjen gleda crtaće koje smo i mi kao deca gledali, u sedam i petnaest, pre odlaska na spavanje. Uživamo gledajući Toma i Džerija, Duška Dugouška. Diznijevi filmovi su takođe sjajni, jer čak i muzika koja ide u pozadini deluje smirujuće i pozitivno utiče na decu. Od toga se duhovno raste. Ja sam kao mlad momak zavoleo Vangelisove kompozicije, a takođe i Morikonea – priča Zoran i dodaje da računar i mobilne telefone koriste uglavnom zbog posla ili informacija o planinarenju, rutama, opremi, novim dostignućima.

Carstvo lego kockica

Ognjena, koji je inače vrlo radoznalo dete, interesuju dostignuća, geografija, astronomija, istražuje Gugl mape, proučava atlase, zna sve planete.

– Najviše od svega volim da gledam lansiranje raketa, različitih modele raketa koje pravim od lego kockica – kaže mališan.

Njegov tata dodaje „da je rođen da posmatra svet sa visine“.

Rakete su Ognjenov san. Kad poraste i ako mu se ispuni želja, a po svemu sudeći i hoće, biće, kako on kaže, „direktor rakete“.

Iako mu je mama Katarina, inače fotograf, posvećenija, pa sa njom čak i sprema hranu, i tata svaki slobodan trenutak provodi sa sinom. Samo pripreme za odlazak na Kilimandžaro su trajale godinu dana. Sve je moralo dobro da se isplanira i organizuje.

– U kući smo pomoću specijalne opreme sprovodili takozvanu veštačku aklimatizaciju kako bismo se prilagodili uslovima visoke nadmorske visine gde je pritisak veoma nizak, pa morate da se borite za kiseonik. Noću smo spavali na simuliranim visinama, preko dana imali fizički naporne treninge sa maskom na licu, a radili smo i takozvanu pasivnu aklimatizaciju, bili smo na 5.000 metara dok gledamo crtane filmove, dok crtamo ili ređamo lego kocke. Sve je on to doživljavao kao igru – priča Zoran, koji je takođe od malih nogu ušao u svet planinarenja, zahvaljujući svom ocu.

– Upijao sam znanje od oca svakodnevno, sada ga sa zadovoljstvom prenosim na sina, a i ova misija je bila posvećena njemu.

Od Bavarske do Dolomita

Za godinu dana priprema Ogi i Zoran su osvajali sve vrhove u istočnoj Bavarskoj, bili na najvišem vrhu Nemačke, hodali glečerom, bili u Austriji, osvajali vrhove do 2.000 metara, a u Južnom Tirolu u Italiji obreli su se na Dolomitskim Alpima, gde su se popeli na 3.000 metara. U okviru priprema Zoran je konsultovao vrhunske profesionalce, pa čak i istraživao koje se sve greške dešavaju prilikom penjanja. Mnogo mu je značila i podrška kolega planinara, a kako kaže, podsticale su ga i komšije, prijatelji, kolege na poslu. Svi su bili uz njih.

Imperativ pobede

Sa vodičima iz Tanzanije, koji su bili izuzetni, uvek uz Ogija, unapred je sve dogovoreno. Svaki član tima ovo je shvatio kao ličnu misiju, imperativ pobede! A kada su došli do vrha, osećanja su eksplodirala, svi su skakali od sreće, a Zoran se rasplakao, što od bola u plućima i celom telu, što zbog porodičnih tragedija koje su ih zadesile prošle godine, a možda najviše od ponosa i neizmerne sreće što su uspeli i što je Ogi na krovu Afrike.

– Bio sam van sebe, ponosan kao otac, kao planinar i kao Srbin jer se na vrhu zavijorila srpska zastava i jer je moj sin, kao najmlađi planinar na svetu koji je dosegao do vrha Kilimandžara, doneo Srbiji svetski rekord.

Poseta Beogradu

– Ognjen je osvojio brojne planinske vrhove, ali do sada nije bio u srpskoj prestonici. To nam je zajednička želja, njegova i naša, da na proleće, kada budemo dolazili u Srbiju na duže, obavezno dovedemo Ogija u Beograd. Mnogo toga zna o gradu i jedva čeka da vidi Muzej Nikole Tesle i Hram Svetog Save. Gledao je slike i video-klipove, oduševljen je. Naravno, i ovako da šetamo kroz grad. I nas dvoje veoma volimo Beograd, a nadamo se da ćemo tada imati malo više vremena – kaže Katarina i dodaje da će tada krstiti i Ognjena i Magdalenu.

Podrška benda Sabaton

Živkovići kažu da su za ostvarenje ovog poduhvata zahvalni svima koji su im dali podršku, bodrili ih, ohrabrivali i ulili im samopouzdanje, ali da posebnu zahvalnost duguju muzičarima iz Švedske koji su im, između ostalog, poslali opremu za visinske pripreme. Zato su se obeležja grupe Sabaton takođe našla na vrhu Kilimandžara.

– Sabaton je najveći hevi metal bend današnjice. Oni su tako jako, inspirativno delovali na nas, dali su nam nadljudsku snagu. Uz njihove pesme, mi smo sa srpskom zastavom hrabro koračali da ostvarimo ono što smo ostvarili. Oni su opevali herojstvo i hrabrost srpske vojske u Prvom svetskom ratu (pesma „Last dying breath“) i herojstvo Milunke Savić („Lady of the dark“), zbog čega nam je posebno drago da su prepoznali značaj ovog poduhvata i podržali nas – kaže Zoran.

Zajednička slavlja

Kako se primiču praznici, Živkovići se, kao većina naših u Nemačkoj, pripremaju za put u domovinu. Istina, njima će ovo biti prvi doček Nove godine u Srbiji od kako su otišli.

– Takve su nekako bile prilike da smo za katolički Božić, kada je ovde praznik, ostajali ili zbog muževljevog posla, ili zbog korone, pa moje trudnoće, bebe… Sada su se konačno sklopile kockice – kaže Katarina za „Vesti“.

Slobodne dane provešće sa familijom i prijateljima u Srbiji, ali dok ih sve obiđu, vreme proleti i već moraju da se vrate.

– Za čas to prođe, mnogo toga ne stignemo da uradimo, puno planova, a malo vremena… Vraćamo se u Nemačku uoči našeg Božića, tako da ćemo ga slaviti ovde. I ovde slavlja lepo organizujemo, obavezno su nam tu prijatelji Hrvati i Bosanci… Sve praznike praznujemo zajedno. Evo, 9. decembra, kada nam je slava Sveti Alimpije, za trpezom će kod nas biti i muslimana i katolika i pravoslavaca. Tako je oduvek – priča Katarina.